Volim Marfijeve zakone. Recimo: Ako vredi terati, vredi i preterati. Ali moram da priznam da mi je ipak sledeći omiljen: Možeš se odbraniti od budale, ali ne i od super-budale.
Poštovani čitaoci Suštine Pasijansa, naš specijalni izveštač, Glugenije Svemogući, nesrećnom igrom slučaja bio je u Njujorku baš u isti čas kada je predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić u istom tom Njujorku otvarao spomenik Nikoli Tesli. Glugenijev izveštaj prenosimo u celini, baš kako ga je objavila i zvanična prezentacija predsednika. Možda je suvišno reći, ali ipak napomenimo: ukoliko smatrate da ne osećamo nikakav ponos povodom promocije našeg specijalnog izveštača na predsednikovom sajtu, potpuno ste u pravu. Naprotiv.
Takođe, koristimo ovu priliku i da vas podsetimo kako u filmskom jeziku postoji pojam transfer blama, čiji naziv govori sam za sebe: mi, gledaoci, odjednom počinjemo da se stidimo zbog toga što uopšte prisustvujemo sceni u kojoj se junak filma sramoti. Ta se tehnika izdašno koristi u romantičnim komedijama, i obično je zaobilazila govore državnika… sve do sada. Uživ… ovaj, samo hrabro!
Nastavite sa čitanjem… “Transfer blama – predsednik Srbije o Nikoli Tesli”
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
