Morao sam da istražim nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Ulicom (1): Zabrana saobraćaja u oba smera, osim”
Tag: ideje
Ima raznih murala…
Most uzdaha
Упоредни почетак
Једно од начела која су довела до начела истовремености је оно да су неке идеје толико саме по себи јаке, да ће наћи начина да се појаве, све и да кроз сто година неко измисли времеплов (енгр. временску машину) и врати се овосад да убије њеног доносиоца. Неке су толико јаке и нестрпљиве да се појаве упоредо на више места, у отприлике исто време. Историјско-материјалистички речено, квантитет (предуслови!) буде толико трудан да ће да роди тај квалитет па макар на лакат, или на неколико.
Тако је било и са Глугенијем. Не само што је имао онолико претходника (који су од хардвера имали неке помичне траке са речима и картон са рупама кроз које су се те 
речи читале), него што се до нових отеловљења тог духа долазило разним заобилазним путевима.
Глугеније II Немогући има поприличну историју. Испочетка, те 1991, уопште није био намењен томе, него је требало да буде генератор лозинки. Захтевало се* од њега да прави речи које би личиле на обичне, звучале скоро познато, а биле скроз нове, те би се тако лако памтиле а не би постојале у речницима.
Zidine Avile
Pjatji dne obeležavanija roždestva tvojego
– Pamtim kao da je juče bilo…
– Ali, tata! Pa bilo je pre pola sata!
– Slušaj ti, klipane jedan! Ja pamtim kao da je juče bilo – i tačka!
U minut pre tačno pet godina rođena je Suština pasijansa.
I šta sad, kad smo na poluvremenu života bloga?
I šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Pjatji dne obeležavanija roždestva tvojego”
Glugenije Svemogući: Početak
Ako nastavimo ovako, ličićemo na neko društvo u kafani za stolom koje se svaki put kada neko kaže “štrudla” zaceni od smeha. To je u redu, neka nas ostali stolovi gledaju kao ludake, ali nije fer ako smo pozvali nekoga da sedne sa nama za taj isti sto da gleda zbunjeno svaki put na tu foru.
Upravo je ovako govorio gazda Valex, povodom još jednog autorskog pojavljivanja našeg stalnog saradnika Glugenija Svemogućeg. Primedba je, nesumnjivo, na mestu, nema se šta dalje o njoj i pričati, iako bi Valex mogao da elaborira zašto baš štrudla, šta to fali grašku. Šalu nastranu, došlo je vreme i konačno je pred vama tekst koji objašnjava ko je Glugenije Svemogući, šta je bio i zašto je evoluirao. Takođe, veoma ekskluzivno, preneću i jedno pitanje iz intervjua koji je Glugenije dao našem Šefu Grbi, na čemu im se obojici srdačno zahvaljujem.
A sada, jedna pametna muzika:
Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo
Vreme je pasje
Umorne žene
Nemoguće je poreći sledeće elementarne činjenice o Republici Srbiji: predsednik Republike je Tomislav Nikolić, predsednik Narodne Skupštine je Maja Gojković, predsednik vlade Republike Srbije je Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Republike Srbije je Ivica Dačić, ministri u vladi Republike Srbije su, između ostalih, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić, guverner Narodne banke Srbije je Jorgovanka Tabaković, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Amfilohije, redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti su Dušan Kovačević i Matija Bećković… i tako dalje. Sva dalja popisivanja imena uglednih sudija, tužilaca, novinara, intelektualaca i ostalih bazdulja, koliko god potvrđivala, ipak bi samo razvodnila poentu koja glasi: ako je već tako, ako su navedene fundamentalne institucije Republike Srbije zaposeli nabrojani ljudi kojima možemo misliti baš sve i svašta, ali nikada i nikako da jesu nekakva pozitivistička moralna izvorišta; ako su, dakle, ti ljudi to što jesu, zašto bi onda bio problem da Marija Šerifović zapeva u Narodnom pozorištu u Beogradu?
Dobro, jasno je o čemu ćemo danas bistriti, stoga puštamo jednu društveno neprihvatljivu muziku pre nego počnem da seciram stvar:
Nastavite sa čitanjem… “Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo”
Mašala, izbori!
Radujmo se blagosranju.
Naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio jest nežnu vijest da će Srbija desetogodišnjicu nezavisnosti proslaviti radno, na izborima. A kada se povede priča o izborima, izgovorena ili ne, uvek se u vazduhu mota jedina dilema – za koga glasati. U ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji oduvek se bavilo konkretnim problemima (koliko je dva plus 3), nikada filozofskim konceptima kakvi su u modi u Finskoj (koliko imamo jabuka ako ti imaš tri a ja dve). Zato ćemo danas da izigravamo Fince i da pokušamo da svedemo izborne mogućnosti na njihovu suštinu. Priča će se, svakako, odnositi samo na republičke izbore, jer nam je ovde upravo cilj da ohrabrimo ljude da razumeju kako visoka politika sneg u kolovozu i đubre u kontejnerima ne čisti.
Puštamo odgovarajuću muziku i krećemo.
A u međuvremenu…
Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”
“U to me tek morate ubediti.”
Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”
Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”
“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”
“Da.”
“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”
“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”
