Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre bi čovek pomislio: slika k’o slika. Neko će se i setiti imena lika iz filma The Godfather. Ja sam se setio odmah, jer odavno pripadam klubu obožavalaca Luke Brazzija.
A onda tek primetite da Luka Brazzi zapravo mrda.
Ovaj animirani GIF je pokupljen sa tumblr bloga na kome ima još bisera iz poznatih filmova. Neke od ovih animacija su baš strefljene, poput ove, ove i ove. 
(Via)
Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?
Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.
Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!
Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.
Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.
Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!
Pinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).
Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.
Iz knjige Olovka piše srcem… Tu knjigu sam prvi put čitao još dok mi nije bilo vreme da već znam da čitam. Ne znam koje dete je odvalilo tu izjavu. Samo se nadam da je u životu opstalo sa tim životnim principom.
Tema: početak i kraj
početak je kad sam se ja rodio
a kraja nema
(Via)
Ja zamalo jesam: podsetnik iz kalendara radi uredno, pa sad glumatam kao da sam bio pripravan.
Danas je svetski dan knjige.
Da je svetski dan piva, svi bi znali.
Ovako… Slabo prolazi, zar ne?
Ajmo, guglaj malo, možda ima nešto na tu temu i u tvom komšiluku.
U mom nema.
Biće bolje. Ili neće. Zadatak za danas je da započnem čitanje neke knjige.
(Via)
Znate li šta je to camera obscura? To je prastari koncept koji je tek u 19. veku pretvoren u fotoaparat.
Reč je o potpuno zatamnjenoj sobi (camera obscura i znači tamna soba) koja na jednom zidu ima rupu nevelikog prečnika. Pod tim uslovima, slika spoljašnosti se projektuje u obrnutom smeru na suprotnom zidu.
Prema podacima koje navodi članak na vikipediji, camera obscura seže barem 2500 godina u prošlost. Navodno, prvi koji je primetio taj fenomen je Mo-Ti, kineski filozof. Postoje beleške da je Aristotel slučajno primetio fenomen obrtanja slike, a Euklid se poslužio nečim sličnim da bi dokazao da se svetlosni zraci kreću pravo (a onda je došao Ajnštajn, ali to je neka druga priča).
Još zanimljivih podataka ćete pronaći ako guglujete. Ovog puta vam skrećem pažnju na jednu od savremenih rekonstrukcija: camera obscura uopšte nije tako nedostižna za izvedbu! Pogledajte ovaj video klip.
Eto čime se bave zaposleni u National Geographicu u radno vreme! C, c, c, c, c! 
Kako se odnosite prema greškama koje ste napravili i kojih ste najzad postali svesni? Gurate li to saznanje pod tepih ili to koristite kao priliku da napredujete kao misleće biće? Pogledajte jedno sjajno predavanje sa TED konferencije o tome.
Ajde-de: poslednja rečenica implicira da je svaki čovek misleće biće, a to je pogrešno. Po mom bolnom saznanju, čak i oni koji umeju da razmišljaju ponekad namerno isključuju osigurače, jer su kukavice i ne žele da prepoznaju stvarnost.
Ali to je samo jedan vid poricanja. Mnogo su gori oni koji ne preduzimaju ništa jer tako minimizuju verovatnoću greške. Drugim rečima, nastaje sindrom “Zoran Lilitj”, za koga smo donedavno (tačnije, do onih idiotluka koje je ispričao o svom prijatelju iz Libije) svi držali da je najperfektniji političar u istoriji moderne Srbije. Pa naravno da jeste: nije se mešao u svoj posao, pa nije ni mogao da pogreši. Ako nije grešio, nije ni čudo što oko sebe širi utisak osobe čiji broj cipela vodi mrtvu trku sa njegovim IQ brojem.
I Google se pridružuje skretanju pažnje na 22. april, Dan planete Zemlje. Ovog puta Google doodle je sjajna flash animacija. Kada se zateknete na glavnoj strani upita, mrdnite mišem tamo-amo i primetićete kontekstualni odziv.
(Via)
Upravo videh informaciju na blogu Svet nauke, inače bi mi možda promaklo. Preporuka više za taj sjajni blog.
Iskreno, malo je toga što bih ja mogao da kažem, a da se ne ponavljam bez veze: skoknite na taj prilog o Danu planete Zemlje, a ne propustite ni prošlogodišnji članak. Moj komentar je izlišan.
Takođe, skrećem pažnju na matični sajt inicijative Earth Day 2011 – to je mesto da naučite, saznate više ili se barem zabavite sjajnim sadržajem. Mada, nije ni vreme ni tema za zabavu: vreme je za brigu i akciju.
Nisu potrebne bogzna koliko složene akcije: ako svako učini po malo, biće to u zbiru mnogo. Idite ponekad pešice ili biciklom umesto kolima. Ponesite ceger na pijacu umesto najlon kese. Tokom leta sušite kosu na prirodno, a ne fenom. Investirajte u bolju izolaciju svog doma. Poklonite svoj kućni štampač nekoj školi, a vi pređite na štampanje u PDF. Naterajte svoju okolinu da klasifikuje i reciklira otpad.
A ako nikad niste zasadili drvo, obećajte sebi da ćete ove godine negde to učiniti.
Ako niste u prilici da učinite bilo šta slično barem sutra, a kamoli svakodnevno, makar se setite one parole koja je već stara, ali nikako da se otrca jer postaje sve aktuelnija iz dana u dan:
Ovu planetu nismo nasledili od roditelja,
nego smo je pozajmili od svoje dece.
(Via)