Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Još od malena moja ambicija je bila da živim okružen muzikom. Nisam hteo da propustim ništa. Otuda nisam mogao da delujem samo na jednom planu. Volim da sviram, dirigujem, pevam, pišem pesme ne obazirući se na vrstu i muzički stil. I to radim čitav svoj život, u svakom trenutku, ozbiljno, iskreno i sa dubokom predanošću.”
Ovako je Michel Legrand opisivao svoju strast prema muzici i zbog toga je jasno da pripada društvu onih koje je teško klasifikovati. Stalno lutajući između džeza, klasične muzike, mjuzikla i easy listening pesama, ostavio je neizbrisiv trag u onome što mu je najbolje išlo – filmskoj muzici.
Muzički kredo mu je glasio: “Melodija je ljubavnica kojoj ću uvek biti veran.”
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Michel Legrand (1932-2019)”
Ona zaslužuje barem naklon poštovanja, ako ne i više od toga.
Humble Pie, u svim inkarnacijama i svim sastavima, sa svim sitnim varijacijama stilova tokom postojanja, spada u one grupe pred kojima se obično spontano javi ona blesava misao: a zašto ja tu muziku ne slušam svaki dan?
No, bez obzira na to što danas slušamo jednu od najljućih vokalnih interpretacija neverovatnog Stevea Mariotta, jednu od meni omiljenih iz opusa grupe, razlog što se danas podsećamo ovog snimka je drugi.
Ta devojčica sasvim desno.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
Na šturu agencijsku vest da je preminuo Aznavour, samo sam se zaledio. Jer, on je bio poseban čovek, ne samo za mene. Na ovom mestu sam već jednom napisao: voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji. To su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Pustio sam kolekciju njegovih pesama i nasuo sebi jednu šljivovicu da popijem Maestru za dušu, kao što je red i običaj u ovim krajevima.
Nastavite sa čitanjem… “Ostade zgužvano u kariranom kafanskom stolnjaku”
In memoriam: Burt Reynolds 1936-2018
Sinoć je stigla vest da je Burt Reynolds podlegao dugogodišnjoj bolesti srca na nekoj klinici negde na Floridi. U to ime, prisećamo ga se muzikom iz izvesno najpopularnijeg filma u kojem je ostvario najznačajniju ulogu u karijeri: Smokey and the Bandit (1977).
Burt Reynolds beše jedan od svojeglavih momaka Holivuda. Štaviše: navodno je jednako čuven po ulogama koje je odbio kao i po onima koje je odigrao!
Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.
Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)”
Pisanje nekrologa nikako mi ne ide od ruke. Naročito kada su u pitanju muzičari koje volim da slušam, pa sam u ovom trenutku pomalo rezigniran, jer vest o smrti Mikea Harrisona gotovo da se nigde nije ni pojavila. A kamoli da je negde osvanuo prigodan tekst koji, po običaju, ide uz sve to.
A ako se još uvek niste setili ovoga sjajnog muzičara i pevača, odmah i to da razjasnimo.
Bio je jedan od ključnih ljudi kultne grupe Spooky Tooth.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Mike Harrison (1945-2018)”
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem umu kosmologije našeg doba.
Bilo je inspirativno živeti u vreme saznanja koja je ovaj čovek otkrio u svom neverovatnom umu. Čitali smo “Kratku povest vremena” kao da je avanturistički roman, možda ne shvatajući da knjiga koju držimo u rukama zaista predstavlja najveću avanturu našeg doba.
Neka ti je večna slava, Profesore.
Suština pasijansa se sa tugom i iskrenim poštovanjem oprašta od velikog glumca.
Ovo nije moguće razumeti. Nećemo ni pokušavati. Ostaje sećanje na veličanstvene uloge i misao kako je nešto od te prekinute umetničke karijere ostalo zabeleženo za one koji tek dolaze.
In memoriam: Dolores O’Riordan (1971-2018)
Nekako smo navikli da nas napušta stara garda, ona koja je stvorila rock’n’roll, mada nam je teško i to da prihvatimo. Ali kad ode mlad muzičar, neko u naponu životne i stvaralačke snage, onda to osim tuge izaziva i bes zbog nepravde.
Juče, negde u ranim večernjim satima, do nas je došla vest da je na Neko Bolje Mesto, iznenadno, otišla Dolores O’Riordan, pevačica znamenite irske grupe The Cranberries. Smrt ju je zatekla u Londonu, gde je grupa došla na nekoliko dana radi nekog kraćeg snimanja. Detalji okolnosti koji su doveli do smrti nisu saopšteni do ovog časa.
Tužno je.
