Mali eksperiment za vas: da vidimo u znaku koje pesme je proslavljeno vaše rođenje.
Idite na stranicu koja popisuje numere koje su bile na čelu Billboardove top liste za svaku nedelju (lista seže do 1920. godine). Odaberite datum svog rođenja ili neki karakteristični datum, pa je nađite na jutjubu. Okačite adresu ovde.
Aj’ da počnem ja, sa špilom od sedam karakterističnih datuma.
Na današnji dan pre 26 godina, 4. januara 1986, Phil Lynott je otišao na neko bolje mesto. Hajde da se prisetimo muzike velikog rockera.
Počinjemo od velikog irskog narodnjaka: Whiskey in the Jar. Lynott i Thin Lizzy su završili ono što The Dubliners nisu uspeli: da i poslednja tetkica na nekom levom ostrvu u Pacifiku sazna za ovu pesmu.
A tek prangijanje na tragu bluesa… Surovo i fantastično: koliko me sećanje služi, niko drugi tih godina nije uspevao da postigne takav blend atmosfere, energije, muzike i tuge; a bilo je bendova na svakom uglu. Pazi ovo:
Jan Akkerman, jedan od najvažnijih gitarista evropske prog rock scene sedamdesetih, rođen je 24. decembra 1946. godine u Amsterdamu.
U osnovi eklektičan gitarist koji korene svog stila vuče iz bluesa, Jan Akkerman se na početku karijere pokazao kao veoma vešt u fahu sympho rock muzike. Grupa Focus je funkcionisala na osnovama neverovatnog autorskog i izvođačkog naboja koji su ispoljavali Thijs van Leer i Akkerman.
Posle “pravog” života rada grupe Focus, koji se završio sedamdesetih, Akkerman se upustio u solo vode. Bilo je tu mnogo toga zanimljivog; moram da priznam da to nisam istražio onoliko koliko zaslužuje. Čuo sam tek tri ili četiri albuma i svi su mi bili veoma po volji, iako nisam neki veliki fan tog ogranka fusion muzike. No, danas imam običaj da kažem da me Akkermanova muzika zbunjuje. Zoća Peacock je jednom prilikom dodao na to: zar to nije odlika najboljih muzičara?
Reko’ petak je veče, mogli bismo nešto i popiti da se malo opustimo. Marinko i ja već deljemo lozu iz arhive. Sad još samo malo muzikice…
Ne mogu da odolim, još otkad sam čuo na Radio Paradise pre nekoliko dana…
Voleo sam Sweet kao klinac, volim ih još uvek, i to u onoj ravni koju Allan Jones, glodur časopisa Uncut, naziva guilty pleasure. Količina kiča ugrađenog u ikonografiju grupe Sweet je tolika da je to nemoguće razumeti, a kamoli objasniti…
U danu koji je za nama, barem su Dweezil Zappa i njegova familija obeležili tatin rođendan. A red je da i mi to učinimo.
Frank Vincent Zappa, jedan od najznačajnijih kompozitora dvadesetog veka, usput i gitarista, producent, tekstopisac, scenarista, dramaturg, reditelj, aranžer, organizator, animator, scenski umetnik i neverovatni baja za žurke, rođen je 21. decembra 1940. godine u Baltimoru. Šta je sve radio i čime se sve bavio tokom svog prekratkog života, preširoko je za ovu priču, a to ćete svakako naći na Vikipediji ili negde drugde (matični sajt, anyone?), pa ne moram ja da se bavim time. Hajde da slušamo muziku.
E, tako; ova numera je oduvek bila dobra za zagrevanje.
Šta biste vi radili da imate takve muzičare oko sebe? Znate li šte je Zappa radio? Šta je hteo. Bila je to muzika velike moći. Sledeća numera mi je jedna od omiljenih, i to isključivo u divljoj live verziji sa albuma “Zappa in New York“… Pazi sad:
…uzvikivale su histerične šiparice gde god bi se dasa pojavio. Bio je prva megazvezda popularne muzike 20. veka.
Na današnji dan pre 96 godina, 12. decembra 1915, rođen je Frank Sinatra, jedan od najpopularnijih pevača dvadesetog veka.
Kicoš po opredeljenju, ali šmeker po rezultatu, Sinatra je sa sobom ostavio gomilu muzike među kojom se mogu prebrati neki trajni klasici popularne muzike. I Holivud ga je voleo; štaviše, Oskar za sporednu ulogu u filmu “Odavde do večnosti” (1953) prilično mu je pomogao nakon što mu je karijera klecnula na početku. Većina filmova koje je snimio je čisto đubre, ali setimo se da su pedesete i šezdesete zlatne godine bogatog i hiperproduktivnog Holivuda; Sinatra je to umeo da iskoristi. Još jedan koji je došao za Sinatrom – Elvis Presley – apsolutno je koristio mustru za upravljanje karijerom po uzoru na Sinatru; uostalom, Elvis i jeste priznavao Sinatru kao najvećeg; a da li je zato ili iz nekog drugog razloga snimio onaj špil od 32 uglavnom bezvredna filma, to ćemo istraživati drugi put. Takav je život.
Nije danas godišnjica samo Dijegu Riveri. Zavirite u kalendar rock’n’rolla i naći ćete razne rođendane na današnji dan… I ne samo rođendane.
Današnji dan je pun kao oko u kalendaru podsećanja. Podsetiću na još dva rođendana i jednu nasilnu smrt koji se obeležavaju danas. To ćemo kroz muziku, da ne bude previše govorancije.
– * –
Na današnji dan pre 68 godina, 8. decembra 1943, rođen je James Douglas Morrison, poznatiji kao Jim Morrison. Kralj guštera, pesnik i pevač grupe “The Doors“, sagoreli izdanak jednog velikog doba.
Svašta su o njemu rekli, ali su zaboravili da kažu da je pokušao da se spase iz ludila Zapadne obale. Nesreća božija, skočio je iz tiganja u vatru: kad više nije mogao da izdrži L.A., pobegao je u Pariz. Eto, kako neko ko je, navodno, imao IQ 149 ipak može da ispadne budala. To ga je koštalo glave.
Danas mu 78 godina. A oči mu još uvek na vr’ glave. Kakav lik!
Kažu da su dvojica aristokrata doneli pravi dah klubske muzike u Veliku Britaniju. Išli ljudi po ploče u Ameriku, moglo im se. I onda je jedan od njih započeo jednu od najvažnijih priča najvažniju priču britanskog bluesa. Ta priča još uvek nije ispričana do kraja, jer traje još uvek.
Ime onog drugog je Manfred Mann i o njemu ćemo pričati kada dođe red na njega. Ime onog prvog, i to prvog u mnogo kojem smislu te reči, jeste John Mayall. Veliki šmeker koji je uticao na druge: dasa kod koga su svi klinci iz okoline išli da slušaju ploče još pedesetih.
Veli Eric Burdon: “Skupljali smo se kod Mayalla i slušali sve ono što je doneo iz Amerike. Jednom, posle paklene žurke, maznuo sam mu jednu kutiju sa oko pedeset singl ploča. Vratio sam mu ih posle mesec dana; čudio se, jer nije bio primetio da ih nema.”
Obratite pažnju da sam ime dela napisao velikim slovom i pod navodnicima, pa još sa prisvojnim pridevom. I time, naravno, učinio sam da vi sad mislite na jedan određeni bolero. Koliko vas je mislilo da je to vlastita imenica?
Na današnji dan pre 83 godine, 22. novembra 1928, svet je prvi put čuo izvođenje “Bolera” Mauricea Ravela, delo koje se danas smatra najpopularnijim komadom za simfonijske sastave.
Manje je poznato da svetom kruže dve verzije “Bolera”. Recimo, možete čuti onu šestominutnu verziju koju svira orkestar onog ludaka koji je uspeo da uvede kič u muziku koja često nosi epitet ozbiljne (a opet, kao da se iko iz familije Štraus ponašao iole drugačije nego Andre Rieu – bili su prevashodno salonski zabavljači). Međutim, relevantna je verzija koja traje nešto ispod sedamnaest minuta i koja u notnom zapisu ima ideju o neprekidnom kreščendu, od početka do kraja.
[EDIT mart 2012: verzija od 17 minuta više ne postoji na YT; zamenio sam je verzijom koja traje 15:30; sve je stvar senzibiliteta dirigenta; neki vole da ubrzaju malo]
Muzičkom notacijom, ceo orkestar se vodi iz ppp (pianissimo possibile) u fff (fortissiomo possibile). Tri p i tri f su van neke nominalne ravni u muzičkoj notaciji dinamike… ali to nije ništa, jer je Čajkovski koristio šest p i četiri f, Maler po pet, a György Ligeti je išao do osam – pa ko kako razume da treba da se izvede…
Količina kiča ugrađenog u ikonografiju grupe Sweet je tolika da je to nemoguće razumeti, a kamoli objasniti…
Na današnji dan pre 96 godina, 12. decembra 1915, rođen je