Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znam koliko poznajete ili volite balet. Bez obzira na taj predznak, predlažem vam da odvojite pet minuta za ovaj snimak.
Nemam više šta da kažem nego što piše u naslovu: ne poznajem balet toliko da bih umeo da ga komentarišem, ocenjujem ili vrednujem mimo ličnog utiska. Zato mogu samo da kažem ponovo, ovog puta skrećući pažnju da je to samo lično mišljenje: ovo je savršeno.
Ima toga još na jutjubu: pogledajte na kanalu Duo MainTenanT.
A sad da vidimo šta Njutn nije rekao i zašto…
Društveni trenutak u kome su Principi objavljeni bio je nepovoljan po nauku. Još uvek je bilo sveže sećanje na Đordana Bruna, koji je 1600. godine završio na lomači, Keplerovu samocenzuru zbog koje su otkrića istinskih putanja planeta objavljena posle njegove smrti, kao i na mučnu sudbinu Galileja, koji je tek odricanjem, od za njega očiglednog, uspeo da sa lomače utekne u doživotno intelektualno progonstvo. Oseća se pritisak religijske histerije i u tekstu Principa. Pošto je u prve dve celine knjige doterao cara do duvara i neumoljivo dokazao da se Zemlja vrti oko Sunca, u trećoj celini Njutn neočekivano daje sledeću hipotezu: „Centar sistema sveta je nepokretan. Ovo je priznato od strane svih, iako neki tvrde da se Zemlja nalazi u tom centru, a neki – Sunce.“ A na samom kraju knjige, tokom razmatranja uzroka gravitacije, sledi rezolutan stav: „Ja ne sastavljam hipoteze, a sve ono što nije izvedeno iz fenomena trebalo bi nazvati hipotezama“.
Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima III”
Danas pričamo o tome kako je sir Isak Njutn stvorio naučni metod
Opšti je utisak da Principi usmeravaju čitaoca ka Njutnovom viđenju Prirode, koje je potpuno saglasno i u ravnoteži: sve što opažamo možemo objasniti, i to na takav način da se objašnjenje može primeniti i na one fenomene koje još uvek nismo opazili. Ovo je esencija Njutnovog Sveta, ali i esencija savremene nauke. U ovom smislu, Principi su knjiga koja nije izgubila ni delić aktuelnosti. Prisetimo se za trenutak poznatog događaja iz istorije nauke, rasprave advokata kvantne teorije (u prvom redu Nilsa Bora) sa Ajnštajnom. Kvantna teorija primećuje da na mikro nivou, duboko u strukturi materije, u prostorima nezamislivo malim, postoje osnovne gradivne jedinice (elementarne čestice) koje se opiru tačnom merenju, kojima ne možemo istovremeno tačno znati sve veličine fizičkih karakteristika. Umesto toga, kvantna teorija pruža pouzdan način da saznamo verovatnoće, šanse za određivanje veličina fizičkih karakteristika. Ovo je unelo duboki nemir u Ajnštajna čije je viđenje Prirode zahtevalo da se svemu zna gde je, i koliko brzo se kreće, pa on do kraja života nije bez dubokih rezervi prihvatio kvantnu teoriju, čime je izvršio simbolično naučno samoubistvo. Ubeđen sam da bi Njutn bez problema prihvatio kvantnu teoriju, jer ona jeste objašnjenje za ono što opažamo. Slobodan sam čak da primetim kako je Njutnova ličnost bila engleski prijemčivija za nestašluke elementarnih čestica, u odnosu na Ajnštajnovu germansku potrebu za bezuslovnom tačnošću. Konačno, možda najšašaviju ideju (magnetne monopole) kvantna teorija duguje upravo Englezu, Polu Diraku.
Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima II”
Imamo dobar povod da pričamo o geniju
Godine 1687. engleski naučnik Isak Njutn objavljuje knjigu Matematički principi prirodne filozofije (zbog veličine naslova, knjiga se obično naziva Principi). To je druga savremena naučna knjiga u istoriji (prva je Galilejeva, Dijalog o dva glavna sistema sveta). Obimno delo, pisano na latinskom, nastalo je, ne bez Njutnovog protivljenja (o čemu će posebno biti reči), iz silnog navaljivanja njegovog prijatelja Edmunda Haleja (istog onog čija nas kometa pohodi svakih 76 godina, a poslednji put okruglo 299 godina po izdavanju Principa). Knjiga pobuđuje veliko interesovanje, doživljava tri revizije (poslednja godinu dana pred Njutnovu smrt), njen sadržaj biva opšte priznat, njen pisac je poštovan, dobija titulu, državna prava i obaveze. Sir Isak Njutn umire 1727. godine i, uz počasti rezervisane za kraljeve, biva sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, gde će biti dodatno počastvovan jednom posetom godine 1882: dolazi mu Čarls Darvin, da druguju u večnosti. Monumentalnost Njutnove grobnice (a našoj kulturi to ume da bude jedini uslov veličine) među naučnicima je bez premca.
Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima I”
Ako ste život proživeli ispod nekog kamena, onda niste čuli za ulične trke bikova… Pardon, trke sa bikovima. Kako da kvalifikujem ove koji trče? Bolje da prećutim.
Evo kolekcije uspešnih nabadanja.
Sami su to tražili.
U španskom gradu Taragoni, pažljivo neguju određenu vrstu tradicije pomešane sa masovnom histerijom. Za početak, šareno.
Izgleda da tu bude i polomljenih i povređenih. Šta ćete: svako ludilo ima svoju cenu. Računam, manje je opasno od jurnjave sa bikovima po ulicama Pamplone.
Maštoviti(ji) posetioci ovog bloga su već kod naslova svašta pomislili.
Moj (sada već bivši) komšija se odselio. Priznajem da sam mu četvrt veka bio nad glavom. 
No, nijedan od nas dvojce nije za to kriv. A sad je ionako to nebitno.
Već neko vreme se po zgradi (četiri sprata, dvadesetak stanova) obavljalo to iseljenje-useljenje. Naleteh jedared na izvesnog gospodina koji reče da je kupio taj stan ispod. Reč-dve sa njim, pa tako i najavih da imam prilično nestašnog sina. Ne stigoh ni da pitam da li će biti nekih problema oko buke koju bude stvarao, a on prekide sa “Ma, znam ja kako je imati malu decu. Nema tu problema nikakvih. Ma, ja ionako skoro nikad nisam tu.” I tako…
Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo
jesenjazimska.
Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.
Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.
Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.
Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.
Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.
Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…
Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.
P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.
(Via)
Na današnji dan pre 176 godina, rođen je veliki američki pisac koji se potpisivao imenom Mark Twain. Google je u to ime lansirao jednostavan, ali lep doodle.
Samuel Langhorne Clemens (alias Mark Twain) rođen je 30. novembra 1835. godine u američkoj saveznoj državi Misuri. Odrastao je u ruralnoj sredini pokraj reke Misisipi, što je ostavilo trajni trag u njemu i što je ovekovečio u svojim delima.
A dela? svi znamo za “Avanture Toma Sojera” i nastavak zasnovan na epizodnom liku iz prvog romana, “Avanture Haklberija Fina“. Ovi avanturistički romani za decu su remek-dela svetske literature: da je napisao samo te dve knjige, Mark Tven bi opet zaslužio sve počasti.
Ipak, moj favorit među jedine tri Tvenove knjige koje sam pročitao je “Jenki iz Konektikata na dvoru kralja Artura” (ono “iz Konektikata” obično zaboravljamo zbog uobičajenog prevoda naslova igranog filma). Ovo blesavo delo iz današnje perspektive deluje malčice naivno – ali takav osećaj bude mnoga dela koja su preteča realne naučne fantastike. Kad kažem “realna naučna fantastika“, onda se trudim da ukažem na razliku u odnosu na “običnu” fantastiku. Naučno utemeljenje svih uobičajenih teza (osim nejasno izvedenog putovanja kroz vreme) predstavlja prioritetnu karakteristiku žanra. Taj pristup je poštovan u ovoj knjizi, čega nije bilo mnogo u literaturi tog vremena (Vels i Vern uglavnom pokrivaju naše znanje o žanru tog doba). A fabula, koja je u suštini jedna vrsna satirična kritika tadašnjeg modernog društva, jedna je od najveštijih priča ikada sazdanih nad klasičnim legendama.
Mark Tven je stekao veliku svetsku slavu za života. No, nije se baš proslavio kao preduzimač iako je pokušavao, pa je na lošim investicijama izgubio značajan deo novca koji je zaradio.
Ostade zabeleženo da su Mark Tven i Nikola Tesla bili bliski i dugogodišnji prijatelji.
Poznato je i to da je u vreme njegovog rođenja pored Zemlje prolazila Halejeva kometa. Sam je predvideo da će i otići za njom, kad ponovo dođe. Tako je i bilo: umro je 21. aprila 1910, samo jedan dan nakon što je Halejeva kometa bila najbliže Zemlji u tadašnjem prolazu.
Roditelji su nas naučili da započete poslove završavamo. Ali, život nam stalno pokazuje da to pravilo ima izuzetaka. Možemo li da naučimo da ih (na vreme) prepoznamo?
Katastrofa našeg obrazovnog sistema uokvirena je činjenicom da će ocena iz bilo kog predmeta uvek biti direktno izobličena ocenom iz matematike (u moju stručnost da na ovu temu govorim nemajte sumnji, jer sam jedan od retkih zverova koji je bio u zoni pozitivnih mutacija). Sve druge predmete, na ovaj ili onaj način, pokušava naše školstvo matematizirati. Utehe nema u činjenici da nismo jedini: scena iz filma Društvo mrtvih pesnika, u kojoj profesor Kiting viltmanovski cepa matematizirani Uvod u Poeziju, govori o tuđim stranputicama. Hemija 
ima jednačine koje valja izjednačiti; istorija ima datume, količine armija i vrsta naoružanja; geografija statističke podatke o natalitetu i mortalitetu, količinama uranijuma (Kongo!) ili molibdena (Mačkatica kod Surdulice!); a da li veronaučnici još uvek prebrojavaju anđele na vrhu igle ne bih znao.
A suština katastrofe potiče iz suštine matematike, jer matematika nije nauka, ona je potpuno veštački artifakt, alat nauke zasnovan na nekoliko dogovorenih premisa, iz kojih slede konsekvence koje se ne mogu ni tačnim ni netačnim pokazati (za detaljnije upoznavanje sa situacijom, ako baš morate, pogledajte ovde). Dobar matematičar je, dakle, prividno vešt mađioničar, sa tom razlikom što matematičar, pored toga što možda vara druge, možda vara i sebe. Zato nikada neće doći trenutak da profesor matematike kaže koju neafirmativnu reč o predmetu, da ukaže na loše, da govori o pogrešnom, jer to nije moguće, niko o istinitosti matematike ništa ne zna, niti može znati. Matematika je čardak ni na nebu ni na zemlji, što je strašna tajna koju esnaf krije komprimovanu u simboličke oznake parajezika. Dugoročno usporenje rasta fizike, koje nastupa posle eksplozivne Ajnštajnove faze, upravo potiče iz činjenice da su se fizičari uhvatili u koštac sa tajnama koje se moraju matematički opisivati (to jest nagađati), jer je tek ovih dana tehnološki razvoj omogućio eksperimentalne provere.
