Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada gledate konceptualne filmove, ponekad je od presudne važnosti da budete dobro skoncentrisani od prvog trenutka. Verujem da je i ovde takav slučaj.
Usput, ovaj film na s uči poštovanju truda ekipe koja se nalazi iza kamere: koliko puta ste doživeli da se u bioskopu upale svetla pre nego što se završi odjavna špica? Primećujem da je to u poslednje vreme postao manir i prilikom prikazivanja na televiziji. Sramota.
Evo našeg znanca. Ovog puta nam objašnjava zašto LE dioda trepće.
Eto, tako. Važno je da svakog dana naučite bar nešto…
Istrčao golman u polje, pa se kerebeči. Uto se desio i kontranapad, u odbrani nigde nikog (jebote, k’o da rade u katastru) i uto se goman setio da bi štogod mogao da se vrati na gol… I tako to…
Odavno više ne pratim fudbal jer nema više ovakvih stvari. Prestao sam da pratim fudbal nakon što mi se smučilo da na utakmicama OFK “Kikinde” gledam tri (i slovima: tri) varijante napada i jednu (i slovima: jednu) varijantu odbrane iz utakmice u utakmicu.
Zapravo, nije solo, nego je trio, ili je možda kvartet, nisam baš sasvim siguran. Poenta je u – čemu? U instrumentu ili u izvođaču?
Kako izgleda kad on solira po njima, pitam se.
Šta bi bilo kad bi psi i mačke umeli da govore? Ova malecka studija se bavi time.
Stereotipi? Predrasude? Činjenice?
Svet je jedno veliko zamešateljstvo raznolikih referentnih okvira. Kada se jako različiti referentni okviri sretnu, niko ne može unapred da kaže šta će se iz toga izroditi. Poput jedne čudne situacije u severozapadnoj Australiji, gde je jedno pleme Aboridžina doživelo skok od deset hiljada godina za samo nekoliko meseci.
Potresno i poučno. Zapravo, veličanstveno.
Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”
Sat vremena ranije: ne mogu da odolim. Toliko je važno.
Danas je 66. rođendan Davida Bowiea, jednog od najvećih scenskih umetnika savremenog doba. On to obeležava najvećim iznenađenjem koje to nije – jer smo se sve vreme nadali nečemu sličnom – objavio je pesmu koju ćemo sad da čujemo.
A to nije sve.
A sad, žurka na sred aerodroma, tek tako!
Eto: curi bilo dosadno, pa odlučila da se malo zabavi. Kako je nisu uhapsili na aerodromu, ostaće mi nejasno.
A sad, nešto čemu se niste nadali, nešto što će Suštinu pasijansa definitivno zakucati na mapu pripadnika svake hedonističke sekte koji je u stanju da prati ove tekstove. Dame i gospodo: sledi demistifikacija mokrinskog sira.
Donedavno, mokrinski sir se pravio samo u Mokrinu, ali u poslednje vreme ga prave i po Kikindi. Jer znate, nije to baš tako velika tajna – trik je samo u tome da imate čisto mleko, čiste posude, valjano sirište, malo soli i hrabrosti da se petljate sa vrućom smesom i da sve uradite na vreme.
Mi taj sir u poslednje vreme ređe kupujemo. Osim što su se proizvođači malo obezobrazili sa cenom, uto se pokazalo i da im nedostaje osećaj za stalnost kvaliteta. A to je nešto što ne opraštam. Posebno mi nije bila po volji ona baba sa pijace u čijem siru smo sve češće nalazili dlake, pa smo je eliminisali sa spiska dobavljača. A komšinica Mica, sve mi se čini, nešto manje nego pre voli da pravi taj sir, mada je nekada bio izvanredan. Čak sam ga raznosio po Beogradu i Kragujevcu, uz ovacije primalaca.