Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li vas nerviraju oni koji bacaju petarde? Iritira li vas praskavi zvuk desetina petardi kad uradi ponoć između dve kalendarske godine (i, obaška, trinajz dana kasnije ponovo)? Imate li želju da im se pridružite ili biste ih radije sve strpali u jednu pećinu i naredili im da ispucaju sve što imaju ako žele da izađu?
A šta biste onda tek rekli za eksploziju u skladištu za vatromet? Pazi ovo: snimatelj se zatekao nekim drugim poslom, pa je uhvatio sve, iako je najpre blebnuo od udara.
Sa parkurdžijama iliti parkuratorima, da ne kažem parkurcima, družili smo se više puta. Ali, do sada nismo videli ovako nešto: parkur-dramaturgiju novog nivoa. Razvuci u HD preko celog ekrana (na raspolaganju je čak i 4k verzija) i gledaj pažljivo:
Najpoznatije pomračenje koje nam priroda priređuje je ono koje je nekada° pripisivano božijem besu i raznim natprirodnim silama: to je pomračenje sunca.
Nekada° se svet plašio toga, pa se krio po budžacima dok talas tame ne prođe. Leka nije bilo dok nauka nije preoblikovala svet da razume prirodne pojave.
Nastavite sa čitanjem… “Postoje različiti oblici pomračenja”
Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)
Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:
Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.
Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.
Ponedeljak je, a gde ćeš bolji dan da proverimo šta ima novo u svetu ekstremnih sportova, polusportova i ostalih kvazisportskih delatnosti. Dakle, ovog puta je reč o metodi vožnje bicikla koju je jedan moj komšija pre četrdesetak godina prijavio mojim roditeljima rečima “kao muva bez glave”.
Rado bismo rekli da je brzina navedena u naslovu postignuta vožnjom bicikla, ali to ne bi bilo baš sasvim tačno. Zato možemo da kažemo da je brzina od 333 km/h postignuta na biciklu.
Ponekad se najbolja rešenja nalaze tamo gde ih uopšte ne očekujete.
Međutim, mnogo je važnije da prepoznate prirodu problema. Za rešenje ćete lako, kada za to dođe vreme.
A na galamdžije svakako više niko ne računa kao na relevantne činioce.
Verujemo da su mnogi među vama već gledali ovo, ali ne mari: ovaj prilog iz kultne TV emisije Top Gear vredi pogledati opet.
Zadatak je formulisan jednostavno: Jeremy Clarkson će pokušati da uništi Toyota kamionet. Nakon svakog pokušaja, dozvoljeno je da automehaničar interveniše, ali pod uslovom da ne koristi nikakve rezervne delove i da koristi isključivo osnovni alat koji bi svako trebalo da ima u svom autu.
Zadatak se pokazao kao težak.
Šamil Tarpiščev je glup čovek koji je imao javnu funkciju i puno novca. Nećete verovati šta mu se desilo!!!
A sve je počelo tokom gostovanja predsednika Teniske federacije Rusije i bivšeg direktora WTA turnira u Moskvi Šamila Tarpiščeva u humorističkoj emisiji „Вечерний Ургант“ (tipa Ivana Ivanovića) na nekoj od ruskih televizija, gde je domaćin imao lingistički problem pri polnom definisanju Serene Vilijams („Играть с ним… ней…“; ta prokleta osobina nekih jezika da se zamenice moraju menjati po rodovima nam je moguće poznata), na šta je Tarpiščev utrčao sa „Уильямс братья“. Kada se stiglo dotle, prirodno je da ode i dalje, pa je na domaćinovo pitanje „Hе страшно ли играть против таких ’физически одаренных’ теннисисток?“ stigao britki odgovor: „Ну страшно тогда, когда действительно на них смотришь.“
Nastavite sa čitanjem… “Šamil Tarpiščev: slučaj, dijagnoza ili stanje?”
Trajalo bi predugo da vam sad objašnjavam zašto sam se setio ove scene; oprostićete, nadam se, što tog objašnjenja neće biti. Premija je već i to što sam tu scenu uopšte i našao u celini, bez okolnih komada, dostupnu na Cevki.
Pazi sad šta znači gluma. Uhvatite priču koju pričaju dva lica.
White man’s burden, Lloyd, my man, white man’s burden.
Kraj glume. Nema dalje.