Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…A ti elementi su, dakako, ljudi.
Ovo jeste reklama, ali ćete odgledati bez treptaja oka: varijacija Goldbergove mašine koja je usklađena sa ekstremnim sportovima.
(predlažem da uključite HD i raširite sliku preko celog ekrana.)
Na stranu što je ovo idealna prilika za jednu poruku lične prirode: f**k you, Coca Cola!
Evo kako je to radio Timoti Džon Bajford šest meseci pre ekipe “Montija Pajtona” i sedam godina pre “Nevena”:
Genije. Ništa drugo nego – genije.
Ovaj vrti jo-jo kao da ne postoji sutra, boktemazo!
Tačno mi dođe da nađem onaj svoj jo-jo koji sam dobio u nekom butiku u Stokholmu pre, uh, tri banke godina, pa da probam bar nešto. Al’ znam ja sebe: pre nego što bih i pomislio, razbio bih glavu, luster ili prozor…
Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.
Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.
Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.
Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.
Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”
Do sada nisam pročitao nijedan, niti makar u najavi, smislen tekst o železnici. Evo, stoga, teksta koji je pre svega spisak činjenica koje se moraju razumeti pre bilo kakvog razgovora o njoj.
Zapravo, direktno sam isprovociran pojavom dva teksta: jednim iz Danasa, potpuno amaterskim, i drugim iz Blica, do početka do kraja punim apsurdnih gluposti (kako ćemo tokom teksta videti).
Uvod
Železnica je saobraćajni transportni sistem koji omogućava prevoz velikih masa. Osnovna ideja železnice je prevoz robe. Prevoz ljudi železnicom postoji jer može da postoji, nikako jer je suštinska svrha železnice. U tom smislu, tamo gde se drumski saobraćaj završava železnički saobraćaj tek počinje, jer su maksimalne nosivosti kamiona (pa čak i onih monumentalnih australijskih) tek nominalne mase železničkih lokomotiva. U novije vreme železnicom se čak prevoze i kamioni sa robom.
Bez linkova, bez ilustracija. Samo tuga.
Negde u mutnim delovima moje svesti stoji još iz vremena visokog školovanja jedna šašava teorema koja otprilike glasi: svaki sistem koji jednom postane optimalan takav će sam od sebe i ostati. Naravno, ova teorema ima, meni sada nepoznato, polje delovanja. Recimo, sigurno je da ne deluje na automobile: novonapravljeni automobil divan je primer uglancanog i kao mačka predućeg optimalnog sistema, pa se čovek višenebaštako zadivljeno posle nekoliko godina zapita „šta bi?“, posmatrajući prljavu i kao stari čiča kašljuću gvožđuriju. I tako je to sa praktično svime što Homo Sapiens stvori: vremenom se, ovako ili onako, razglavi. Čarape se cepaju, košulje se izližu na laktovima, spejs šatlovi padaju, Sfingama nosevi otpadaju. A ni ekipa koja realizuje trumanovštinu Veliki Brat više ne valja.
Neki dobri ljudi pokušavaju da me privole na raznorazne internet radio stanice, ali džaba. Uvek se vratim na Radio Paradise i ne pamtim sve one preporuke. E, možda bih probao kad bih imao ovako nešto.
Rock’n’roll je princip koji prevazilazi generacije. Štaviše, on ih potire. Pravi rokeri su nesebični i zato dele svoju radost sa onima koji im najviše znače.
Sve je to stvar prepoznavanja koncepta. A pojavni oblik je stvar vežbe, u čemu je ovde očigledno primenjeno načelo blagovremenosti.
P.S. Mali čovek se očigledno primio. Jeste li uočili pozdravni gest na kraju?
Ima li ikoga pismenog po kriterijumima 21. veka da ne zna kako izgleda zgrada sidnejske Opere? Ova građevina, koju je Zelazni nazvao “riba-jede-ribu-jede-ribu”, najveća je likovna ikona Australije. Šta jedan vrsni arhitekta veli o ovom delu svog kolege Jørna Utzona?
Hteo bih usput da vas podsetim na dr Ranka Radovića, arhitektu koji je pored hiljadu obaveza stizao i da se bavi popularizacijom arhitekture. Njegov pristup me je podsetio na onaj školski program televizije Beograd, onih godina kada je televizija, zamislite samo, služila i kao sredstvo obrazovanja. Bilo je to toliko davno da se danas ponekad pitam je li to zaista bilo tako ili sam sanjao.
Počelo je spontano, tako reći nevino. Ali vremena je bilo previše, a raspoloženje je nekako valjalo sačuvati…
A onda je sve otišlo, kako bi se to stručnim jezikom reklo, u peršun.