Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
Dugo smo čekali na odobrenje za intervju. Kad smo ga najzad dobili, sve sa zakazanim vremenom, shvatili smo da nemamo pripremljena pitanja. Glugenije Svemogući se tada pokazao kao veliki laf: rekao je da će nas primiti bez obzira na to što ne zna koja pitanja ćemo mu postaviti. Reče nešto o tome da će svakako reći šta je naumio, ali to baš nismo najbolje razumeli…
* Hvala vam što ste nas primili uz tako kratak rok najave. Za početak, recite nam nešto o svom odnosu prema Suštini pasijansa i, pogotovo, zašto se tako retko oglašavate na blogu.
Naravno, nema. I ne potrebi po meri svojih činiti, a šta ne. Na svoje delo da pripovedanju koje ima za suštinu i smisao. Jedan naš pisac i – osvetli bar malo.
Moralnu odgovornost za ono, tu istu čovekovu sudbinu sebe očekuje da kaže. Postojanja, na kraju krajeva, sve su po mom mišljenju. Što joj je neobično? Što sam mnogo godina iz njih bar mogao? Koji smo mišljenja da u budućnost ono što tog pričanja pisca jedne o svemu tome ukratko. Kako ne saznati, rekao jedan, suštinu i smisao minulih pasijansa.
Nastavite sa čitanjem… “Zapažanja Glugenija Svemogućeg (intervju)”
Da li ste se ikad zapitali kako izgleda biti manjina? Zar niste i vi neka vrsta manjine? Drugim rečima: šta tražite ovde, na Suštini pasijansa? Zašto niste otišli na Srbovanje ili Vukajliju? Znate li da oni imaju sto puta veću posećenost od ovog mesta? Pride, tamo ne traže od vas da mislite svojom glavom – zar to nije udobnije?
Postoji lek za taj problem.
Ovo zvuči kao da su mene pitali da napišem scenario.
Nastavite sa čitanjem… “Rešenje: pilula za trajno snižavanje IQ”
I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap
Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.
Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.
U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.
Nije bitno koliko godina imaš, već šta si u stanju da uradiš. Ili, kako ono kažu, bez starca nema udarca… Ali, to je iz neke druge pesmice. Pazi ovo.
Jes’ reklama, ali odlična!
…Spiker je Morgan Freeman.
Hajde da se prisetimo kako je to bilo.
Pre nego što je đavo po drugi put odneo najpre Evropu, a onda i veći deo ostalog sveta, nacistička Nemačka je dominirala vazdušnim saobraćajem nad Atlantikom uz pomoć dirižabala. Najveći od tih vazdušnih brodova beše “Hindenburg“, koji je imao za sobom celu uspešnu sezonu 1936. godine i već je bio čuven na dva kontinenta kao prestižno sredstvo putovanja između njih. I, ako mogu da primetim, beše to uopšte najatraktivniji vid prekookeanskog putovanja u istoriji.
A onda je 6. maja 1937. došlo do tragedije.
Tamo negde u belom svetu, kad kupuješ polovni automobil (ama, i nov) imaš pravo na probnu vožnju. A kako da uz pomoć skrivene kamere aranžiraš malo mučenja prodavca? Otprilike ovako:
Ako sam dobro razumeo, Jeff Gordon je neko veliko mudo u NASCAR trkama, a Pepsi ga je kupio, pa mu radi šta hoće. Tako je to kad ‘oćeš velike pare: radiš ono što ti kažu proizvođači pošećerene ofarbane vode.
Jednom prilikom, ima tome deset ili više godina, bio sam intervjuisan za nekakvu špajz-televiziju iz okoline Beograda, gde su me pitali o budućnosti poslovne upotrebe računara. A tada su me pitali i da li je moguća kancelarija bez papira.
E, tad sam se nekako uzdržao da ne ponovim čuvene reči Lua Gerstnera, dugogodišnjeg izvršnog direktora kompanije IBM, možda najuspešnijeg u istoriji kompanije, koji je na to pitanje odgovorio rečima:
Kancelarija bez papira je kao WC bez papira.
Apsolutno sam uveren da su autori ove reklame znali za tu izjavu.
Dragi moji,
Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.