Tag: muzika

Fauna Jana Andersona

“Funny old birds, penguins”
Ian Anderson

Ne, Jan Anderson (Ian Anderson) nema pingvine. Barem ne još. Mada, s obzirom na to koliko voli životinjskli svet ne bi bilo čudno da neke “ptice u fraku” i usvoji. Čitao sam svojevremeno neki intervju u kom nije bilo ni pomena o muzici i njegovoj karijeri, ali je zato nabrajanje živuljki koje ima na svom porodičnom imanju potrajalo. Uključen je i u akciju očuvanja mačaka u divljini, malih i velikih. I pade mi na um da je ovo pravo mesto da uz muziku prođemo kroz “životinjsko carstvo” Jana Andersona. Nećemo videti sve, ima i retkih vrsta, nevidljivih ljudskom oku i nečujnih ljudskom uhu, ali biće i ovo dovoljno.

Pa da krenemo…

…da vidimo životinje…

…a eto i starih, dobrih pingvina…

…vidi, daždevnjak!

Nastavite sa čitanjem… “Fauna Jana Andersona”

Happy Birthday, Mr Gabriel!

Danas je rođendan jednog od najvećih umetnika u istoriji rock ikonografije. Proizvodio je multimediju još u vreme kad mi nismo ni znali šta ta reč znači.

Peter Brian Gabriel je rođen 13. februara 1950. godine u južnoj Engleskoj. Bio je osnivač i frontmen grupe Genesis. Iza rada u toj grupi, seldila je duga, plodna i neverovatno uspešna solo karijera koja traje i danas, evo već punih 35 godina.

Idemo redom.

Da je Gabriel ostavio samo ono nasleđe u grupi Genesis, a da se posle posvetio lezilebovanju, bilo bi dovoljno za trajno poštovanje. Budite slobodni da pitate bilo kog ozbiljnog poznavaoca grupe, svako će vam reći da je zlatna petorka Gabriel-Hackett-Rutherford-Banks-Collins neprevaziđena kao oblik benda. Pa mislim: Nursery Cryme; Foxtrot; Selling England by the Pound; The Lamb Lies Down on Broadway. Birajte redom ove albume i pažljivo ih preslušajte sve. A ako ste baš-baš dokoni, onda pokušajte da dokučite koji je od tih albuma najbolji.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Gabriel!”

Ko kosi, a ko vodu nosi

Ne mogu da izdržim. Moram da ispravim jednu nepravdu.

Postoje stvaraoci i postoje interpretatori. Opredelite se.Znam, tužno je i patetično sad to potezati. O mrtvima sve najlepše i ostale gizdave parole koje nisu ništa drugo nego kliše.

Znam i to da svetom hodaju lenji mozgovi, a to je strašnije od smrti jedne pevačice koja je deset godina hodala stazom samouništenja i najzad uspela u nameri. Posebno me je isprovocirala nepažljivo izrečena i nehotično pogrešna kvalifikacija moje školske drugarice, koja je na fejZbuku napisala:

Ostavila je pesmu za sva vremena..

E, pa neće biti. Nije Whitney Houston ostavila nikakvu pesmu. Koliko znam, ona u životu nije napisala nijednu pesmu – pevala je ono što joj drugi napišu. U slučaju o kome je reč, ona je ostavila svetu jednu nezaboravnu interpretaciju. I to je to. Ne, to nije bilo malo. Ali  da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.

I zato, sasvim nehotice se navadih da delim pamet okolo, kao da je imam previše, Bože me prosti. Želim da vam skrenem pažnju na jednu lepu i važnu pesmu iz 1974. godine, u izvedbi autorke.

Jesmo li se razumeli?

Pevaj. Ne, pecaj. Ipak pevaj

“…and I don’t know why?”

Postoji televizijski serijal Fishing With John, iz 1991. godine, u kojem su u šest epizoda od po pola sata gostovali razni drugari autora Džona Lurija (John Lurie). Znate ko je dasa, jelda? Glumi, peva, svira, slika, piše i misli, ali o pecanju pojma nema. I tako, u šest epizoda peca sa onima koji znaju o pecanju još manje, na raznim lokacijama.

Na Jamajci je pecao sa Tomom Vejtsom (Tom Waits, ne dam hiperlink, ako ne znate ko je to onda vam ionako nema pomoći), koji je bio toliko razočaran i konceptom i pecanjem da navodno nije dve godine govorio sa Džonom Lurijem. Ipak, vredi pogledati kako su proveli/smorili ova dva tipa. Videćete kako Vejts gradi odnos sa ribom koja služi kao mamac, a videćete i kako upecana riba može da bude lek protiv depresije/neraspoloženja.

Zvuk nije sinhronizovan sa slikom, ali ne smeta. Ne smeta mnogo.

 

Vejts ipak bolje peva, nego što peca – razlika je mnoooogo veća nego što to čini jedno slovo.

A sad malo svirke… Kolima…

Za ovu ujdurmu krivi su isti oni koji su bacili auto iz aviona i okačili ga na bandži. Elem, viralna reklama za tamo neki Čavrlot (ili beše Šerpolet).

Tri, četr:

Vesela neka družina. Kad bi umeli tako da odsviraju šta god požele, e to bi bio posao. Ovako, postoji osnovana sumnja da su ta četiri meseca pripreme i četiri dana snimanja bili frizirani za rezultat…

Do kraja sveta

Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…

Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao Omottrinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.

Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…

Nastavite sa čitanjem… “Do kraja sveta”

Dvanaestogodišnji genije

Zaista ne znam u čemu je fora, ako je fora. Dečko je u stanju da zamisli simfonijski komad i da ga potom sjuri u partituru za par sati. Pogledajte, pa sudite sami.

Dobra vest u svemu ovome je da se mediji nisu previše primili na informaciju o ovom dvanaestogodišnjem monstrumu, pa je bilo nade da će se razviti u nešto bez nužnog pretvaranja njegovog vanrednog talenta u cirkus. I uspelo je. Naime, ovaj snimak je još iz 2004. godine, a vi verovatno niste čuli za dečka. Dakle, Jay Greenberg ima već 20 godina i bavi se komponovanjem. Očigledno, nije pukao u međuvremenu.

Happy Birthday, El Magnifico

U danu za nama, obeležen je 61. rođendan jednog od mojih omiljenih gitarista. Google neće napraviti doodle zbog toga, ali ja ću večeras bar malo slušati dobru muziku u to ime.

Phil Manzanera, veliki baja i aristokrata rock’n’rolla, rođen je 31. januara 1951. Sjajan muzičar i sjajan čovek, on oko sebe seje fantastične vibracije već četrdesetak godina, na radost svima.

A, da. Izvinjavam se. Možda niste info-hrčak kao ja, pa vam nije baš najjasnije ko je taj čovek. Situacija je htela da se on celog svog veka dokazivao isključivo svojim radom – i nikako drukčije. I zbog toga je moguće da niste čuli za njegovo ime.

Zato ste čuli za Roxy Music, zar ne?

Ovi idiotski cvikeri su bili zaštitni znak El Magnifica tokom sedamdesetih… Mada, njegov pravi zaštitni znak je bio i ostao Gibson Firebird (u raznim verzijama). Ta gitara danas postoji i u verziji Phil Manzanera Signature, ako znate šta znači takva čast…

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, El Magnifico”

Sećamo se velikog rokera: Steve Marriott

Danas bi mu bio 65. rođendan, samo da nije onako strašno završio.

Steve Marriott, legenda britanske rock scene, rođen je 30. januara 1947. godine u Londonu. Bio je jedan od ljutih gitarista i pevača na čijim nastupima su prštale varnice – ili je barem to tako zvučalo. Obeležio je scenu radom u dve značajne grupe: Small Faces i Humble Pie.

Svašta se može ispričati, ali večeras to nećemo činiti. Opustićemo se i slušati dobru muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Sećamo se velikog rokera: Steve Marriott”