Znate li ko je Pelageja? E, pa sad ćete saznati. I nećete nikad zaboraviti, garantujem vam. Meni je baš po volji, od prvog dana kad sam saznao za nju. A pogotovo danas, na moj stotinu šesti rođendan. Aj, pa živeli!…
Ima nešto preko dve godine, Zoća je došao u posetu. Kao i obično, doneo je sa sobom pun džak muzike iz Ali-Babine pećine. Suvo zlato, kao i uvek.
Prilično neobično, reče da je poneo nešto što je našao na jutjubu; nije neki kvalitet zvuka, ali ima da se razbiješ k’o zvečka kad čuješ.
Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.
Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.
Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.
Udovoljio mi je.
– * –
Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.
Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.
Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.
Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.
Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.
Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno.
° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.
Violončelo je fascinantan instrument već samim tim što ima fantastična dinamička svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.
Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violončelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiču. Poslušajte ovo pažljivo.
Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…
Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.
U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:
Ah, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…
Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…
Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.
A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.
Pojačaj glasnoću!
E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Ah,