Tag: muzika

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

Kako zvuče moderni horovi

Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.

Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.

 

Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.

Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. Just kidding Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.

 

E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!

Nastavite sa čitanjem… “Kako zvuče moderni horovi”

In memoriam: Milan Delčić

Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.

Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.

Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…

 

Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.

 

Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.

Nad rešetkom metroa

Setićete se i sami: ova sekvenca je jako doprinela, možda i direktno dovela do toga da Marylin Monroe postane jedna od najvećih ikona u istoriji kinematografije.

 

A šta reći…

Ah, da – hajde da dodamo još jednu činjenicu u kompendijum beskorisnog znanja: ova scena pripada filmu The Seven Year Itch (1955). Reditelj filma je bio Billy Wilder, kralj zlatnog doba Holivuda.

Nastavite sa čitanjem… “Nad rešetkom metroa”

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

500

A, šta reći? 500 priloga za 111 dana. Četr i po na dan.

Petsto? Suncetižarenoebem!

Pa dobro, nije to nešto strašno puno, ali implicira da bi za 1111 dana objavljivanja trebalo da imam 5005 priloga, zar ne? Stavio sam podsetnik u kalendar za 7. april 2014. godine, da proverim kako stoji stvar. Moraćete da se strpite do tada da biste videli izveštaj.

A nekako se mislim, teško da će ikad biti udobnije nego što je sad.

Pa toliko blog postova nije ni Kardelj napisao...

Vreme je i za prikladnu muzičku zavesu: The Hooters – 500 Miles.

 

Aj’ pa živeli!

Da malo zapržimo: Rory Gallagher

Aj, diž’ se! Dosta je bilo dremanja! Sledi produvavanje ušiju!
(A i da ja usput ispunim obećanje…)

Anegdota, nikad proverena… Pitali su Jimija Hendrixa: “Kakav je to osećaj biti najbolji gitarista na svetu?”. Jimi je mrtav ‘ladan odgovorio:

– Zbilja ne znam. Vi pitajte Roryja Gallaghera, ja još nisam bio u prilici.

Vrlo dobro se sećam kako je izgledalo kad sam prvi put suvislo preslušao neki album na kome svira Rory Gallagher. Bio je to Top Priority (1979), tada svež vinil koji sam kupio u robnoj kući “Beograd” u Kikindi nedugo nakon što sam dobio prvi gramofon. A taj album započinje šamarčinom; pa ko ostane na nogama, može da sluša i dalje.

Vi znate da ja više volim žive verzije: nema laži, nema prevare.

Nastavite sa čitanjem… “Da malo zapržimo: Rory Gallagher”