Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Somewhere there should be
for all the world to see
a statue of a fool made of stone.
An image of a man
who let love slip through his hands
and left him to stand here all alone.
Kada god bi se desilo da me neka ženska izradi, setio bih se današnje pesme.
Sreo sam danas mladog komšiju, tek su brčići krenuli da mu rastu. Vidim, snuždio se, jedva je procedio kroz zube nešto što je ličilo na “Dobar dan.” Dobro došao u klub, sinak. 
Jedno vreme nije mogla da prođe godina, a da nam ne dođe. Onomad na Petrovaradinu sa rokerskim kvartetom, zatim u okviru benda The Police sa ciljem da pokupi još neku kintu na račun stare slave, pa u duetu sa Edinom Karamazovim, potom u društvu orkestra (što mu baš i nije trebalo 
). Hoće li nas “zakačiti” u duetu sa Polom Sajmonom?
Danas je bio dan za akciju. Ne onu akciju, već sređivanje sitnih stvari po kući koje ti se neprimetno nakupe, a niko drugi neće da ih uradi. Završim, uzmem knjigu u šake i zadovoljno predem k’o mačor posle akcije. Mislim o tome kako će Šef da me pohvali što sam prebacio stotku! 
A i smislio sam o čemu ću danas da pišem, pa ne moram da se brinem.
Posle nekog vremena zadremam, nije loše da se tema još malo prokrčka u glavi pre pisanja… I dok snivam snove, komšija bušilicom saspe nekoliko rafala u zid. Bunovan, poskočim pominjući mu bližu i dalju rodbinu, sve pokušavajući nekako da se smirim. Doktorka mi je strogo rekla: “Ako hoćeš da ostaneš u voznom stanju kao oldtimer, izbegavaj stresne situacije.” 
Sve to važi u teoriji, samo mi nije rekla da će komšija da mi drnda mozak bušilicom. 
Već par nedelja propiram uši svakojakim muzičkim novitetima, pa sam se malo umorio. Dešava mi se to, s vremena na vreme, kada poželim da sam prosečni konzument. Od onih što uključe radio, naštele se na omiljenu stanicu i puste mozak na otavu… Pa kada im dosadi, samo promene stanicu…
Eeee, kada bi ja mogao tako, sa četvrt uva, bilo bi mnogo lepo. Ali ne mogu, odavno sam se deformisao u pokušajima da do kraja spoznam šta je autor hteo da kaže, pa to radim nesvesno. Zbog toga trpim kritike i ljudi mi često lepe etikete – te da sam perfekcionista, zaluđenik, cepidlaka, nakrivo nasađen… Ne smem ni da pominjem šta mi sve kažu. 
Ovih dana je baš bilo zabavno. Bacio sam okce na nove novine i odmah sam se ozario. Muzičari su se probudili iz zimskog sna i počele su da se pojavljuju interesantne i potencijalno opasne stvari. Eskivirao sam diskusiju o interesantnom argentinskom bendu u kome teclados zvuče jeftino, što kvari opšti utisak o njima, i bacio se na čitanje ne bih li u moru recenzija novih izdanja razabrao šta bi mi bilo interesantno da plaknem uši.
Srećom, Cevka je tu od pomoći, pa sam brzo za nekoliko bendova utvrdio da presipaju iz šupljeg u prazno i momentalno ih zaboravio. Neka ih sluša dalja i šira rodbina.
A onda sam naleteo na novi bend čiji je album dobio vrlo visoku ocenu. Recenzent je bio opširan pa je pomenuo i goste na snimanju, sve neke meni drage ljude sa kojima se godinama družim. E, tu više nema zezanja, mora da se čuje… 
Kao u stilu dobrih, starih sedamdesetih…
Tako je to u životu… stvari koje su nam vazda branili obično su one za koje treba živeti.
Coming in from London from over the Pole
Flying in a big airliner
Chickens flying everywhere around the plane
Could we ever feel much finer?
Postoje dve pesme zbog kojih sam uporno pokušavao (i na kraju uspeo) da ubedim Nešu da mi proda legendarni trostruki album Woodstock (1970) za skupe pare (album tada još nije izašao kod nas). Jedna je, dakako, Cockerova obrada “With a Little Help from My Friends“. Druga je ova.
Sve ostalo sa legendarnog albuma sam pokupio tek sa ploče i natenane apsolvirao. No, o svemu ostalom nije reč danas. Sasvim slučajno birajući za danas sve neke teme o avionima (mada ništa nije slučajno: to je sinhronicitet), prisetio sam se ovog odličnog pesmičuljka, koji je bio na mom redovnom repertoaru u prošlom životu, u onom u kom sam svirao gitaru. E, pričica te pesme se dešava na aerodromu na kojem je nastala današnja fotka u podne. Eto, to je blesava veza za danas: a pogled u retrovizor mog iskustva ide do oznake kilometraže od 32-33 godine u prošlosti.
Ponekada zaista imam zadnje namere, ali nikako i nikada zle…
Možemo primetiti samo ono kretanje koje nam nedostaje, govorio je Galilej još onomad. Tako u našoj popodnevnoj muzici može primetiti nedostatak hiphopa. Jasno je da to nikoga ovde ne zabrinjava, pa ni mene. No, danas je u svakom smislu neobičan dan na Suštini pasijansa. Stoga evo Puff Daddya kako u svom maniru izvodi pesmu Kashmir dragog nam Led Zeppelina, a povodom nekadašnje svetske premijere filma Godzilla:
Ne, ne taj političar. Opustite se malo, pobogu.
U popodnevnim rock’n’roll pričama na Suštini pasijansa mogu da se prepoznaju neki obrasci, jer nama je zanimljivo da o njima pričamo. Jedan takav obrazac jesu saradnje čuvenih muzičara na sceni. Bilo da su spontane ili dugo planirane, mnoge takve kombinacije ostaju zabeležene kao svojevrsni spektakli. Pronaći ćete ih, recimo, ovde, ovde, ovde i ovde, pa onda ovde, ovde i ovde, te ovde, ovde i ovde, pa malo ovde i ovde, i to nije sve, a meni su bili i ostali najluđi dueti dvojice veoma posebnih koje možete čuti ovde. 
Shvatili ste: susreti majstora nisu retka stvar i najčešće se desi neki KVRC! koji ostaje upamćen… Ili ne. Ovo što ćemo danas čuti je itekako vredno pomena, ali mnogima od nas (čitaj: meni) nije bilo poznato donedavno. Slušaj! 
I’m a political man and I practice what I preach
So don’t deny me baby, not while you’re in my reach.
Kada se moj prijatelj preselio u Englesku, nije mi se javljao neko vreme. Normalno, zabrinuo sam se. A onda se iznenada pojavio na mojim vratima i počeo da mi prepričava utiske o svom novom životu:
– Baki, mislio sam da su Pajtonovci parodija. U stvarnom životu je mnogo gore.
Dalje ništa nisam pitao.