Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nećemo se iskupiti nikada, ali to ne znači da treba da se predamo.
Izvinite što sam odabrao verziju pesme koja je otužnog audio kvaliteta. Ali, ovo nije parada hifilističnih zvukova, nego priča o značajnoj muzici. A “Redemption Song” je značajna, veličanstvena i besmrtna pesma. I tako je ne zato što je Bob Marley njome sebi napisao epitaf, nego zato što pogađa u srce.
Na današnji dan pre tačno 70 godina, rođen je Jimi Hendrix, najveći instrumentalista u istoriji rock muzike. U svojoj izuzetno blistavoj, mada bolno kratkoj karijeri, okrenuo je svet naopačke, pustio na nas ljubičastu izmaglicu, opevao ljubav, samoću i frustraciju, napisao neke od najlepših muzičkih fraza dvadesetog veka, svirao u susret Suncu, pronašao lek za besmrtnost. Ali nije pronašao lek protiv oblapornih kompanija i to je platio glavom.
I utuvite već jednom da Jimi nije umro od droge. U času kad mu je patolog našao više od pola litre vina u dušniku, bio je stone free duže od dve godine. To beše i opevao.
Šta da vam kažem, ova pesma je morala pre ili kasnije da dođe na red. Ideju mi je dala Jasna… Da izvinete, zapravo Jasnina pita od jabuka, poslastica protiv koje je teško boriti se. Bio bih u stanju da pojedem bar jedan dužni metar… Ali, u digresiji sam: deder da čujemo poznatu stvar:
Ama, prošlo je i više, nego ova pesma mi se vrti po glavi odavno, još otkako sam je čuo pre desetak dana, posle mnogo vremena. I znam da smo slušali Zeppeline pre osam dana i baš me briga, jer ovo je tako dobro da nemam kud.
Pesma koju danas slušamo posebno je važna za mene. Ne samo da je to bio prvi veliki hit grupe The Boomtown Rats: bio je to jedan od prvih velikih hitova koje sam uhvatio na grom-listi “Večeri uz radio” koju je vodio pokojni Nikola Karaklajić, ponedeljkom od 20 do 22 na talasima Prvog programa Radio Beograda. Bila je to moja najvažnija škola rock’n’rolla.
Slatke godine. Lepe godine. Godine kad nije bilo sramota razmišljati svojom glavom i, da ne poveruješ, imati svoje mišljenje koje ne mora nužno da se slaže sa mišljenjem horde.
Dakako, trebalo je da to bude muzika za popodne, ali… Nije bitno.
Preporučujem slušalice.
Uh…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za sitne noćne sate: Ljubav boli”
E, vala je baš košmar.
Mi, ljudi u tranziciji, žrtve pada socijalizma (to je ono što novinari nazivaju komunizmom, ne znajući da komunizma nema niti ga je ikad bilo), ponekad se suočavamo sa košmarima. Iako se čini da je lakše kada košmar pregurate budni, nije baš tako.
Slikovito ću vam pokazati na šta mislim.
Danas je 64. rođendan Lonnia Jordana, jednog od osnivača i jedinog preostalog originalnog člana grupe War.
U doba pre Interneta slušao sam War uglavnom sa nekih kaseta koje su mi dopale ruku – karakterističan zvuk sa žestokim primesama latino ritmova odudarao je od ostatka moje funk kolekcije. Stoga sam se veoma iznenadio kada mi je Grba negde krajem prošlog veka istovario na disk album “Eric Burdon declares War“. Aman, kakve sad veze ima jedan od istaknutijih rok vokala s funkom?!?!
Legenda kaže da su dvojica “krivaca” za formiranje britanske rhythm’n’blues muzike, grane koja je evoluirala u najbolji rock’n’roll šezdesetih i kao bumerang se vratila u Ameriku u vidu stihije koju danas nazivamo british invasion. Ajd sad, izvesno je da pometnju nisu izazvala samo dvojica, ali jedna stvar je notorni fakat: ceo London je prepričavao koje je singl-ploče John Mayall doneo pretprošle nedelje iz Amerike i onda su sledile rasprave da li je kontigent koji je doneo Manfred Mann zapravo zanimljiviji.
Eh, gde se to završilo, ko je mogao da pretpostavi… U Kaliforniji!
Ovo mora da se sluša glasno.
Ček’ malo: najpre da pustimo muziku, ima je dosta, pa tek onda kratka reč.