Danas se prisećamo prerano otišlog Richarda Wrighta, velikog a skromnog muzičara, čoveka koji je dao glavnu komponentu za blend po imenu Pink Floyd. Potcenjen zbog svoje sklonosti da prećuti napade, Rick Wright je bio povučen dok ga nekako nisu naterali da se pridruži Gilmourovoj turneji nakon albuma On an Island (2006). Danas gledamo nešto što smo već gledali na Suštini pasijansa, ali ne mari: vredno je. Reč je o konačnoj verziji jednog od najjačih komada Pink Floyda; zapis potiče sa koncerta u Gdanjsku. Odvojite pola sata i poslušajte ovo.
Tag: muzika za popodne
Krljačina!
Danas slušamo nešto što su mnogi, uključujući i neke ugledne muzičare, nazvali krajem muzike – nema dalje odatle. No, nije ni čudno, kad malo obratite pažnju o kome je reč i šta se to zbiva na sceni. Poslušajte.
Hodaj kao džin
Krajem oktobra izlazi novi, drugi po redu ove godine, album koji Neil Young pakuje sa grupom Crazy Horse. Posle onog ludila Americana, sledeći album sadrži autorsku muziku i zove se Psychedelic Pill. Ne želim da znam je li zaista istina ili samo pretnja da prva stvar na albumu (dupli CD) traje skoro pola sata…
Kako god, evo prvog, nedavno predstavljenog spota sa tog albuma. Odšrafite te zvučnike i poslušajte.
Kako mu uspeva da održi toliko energije i dobrih ideja na gomili, ostaće mi zauvek nejasno… Ludak! Eto kako! A kad je neko lud, tu nema pomoći. To što Neil Young danas radi predstavlja istoriju uživo.
Gadan slučaj zatelebanosti
Danas je tačno devet godina od preranog odlaska Roberta Palmera na Neko Bolje Mesto. Bio je šmeker, pravi dasa među ženama, odličan pevač i pošten rocker. Njemu u čast, danas slušamo najbolju prangiju iz njegovog scenskog opusa.
Nikad više tako dobrog gruva sa tako mnogo stila.
Ah, dođavola… Ne mogu da odolim…
To su bili dani, braćo draga
Danas se navšrava tačno 44 godine kako je singl “Those Were the Days” koji je otpevala Mary Hopkin dospeo na vrh top liste singlova. Znate, svako ko je tih godina dospevao na prvo mesto UK singlova, a nije se zvao The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks ili The Monkees, zasluživao je svaku pažnju.
Ali to nije sve.
Nikad da prođe
Danas slušamo jedan zaboravljeni klasik, pesmu koja se nekako nezgodno smestila među neke veće, pa ju je bilo lako zaobići ili zaboraviti. To je usud nekih pesama na eličanstvenim albumima…
Elem, najpre da čujemo “Seems Like a Long Time” u izvođenju Roda Stewarta, pa da premotamo jedno zanimljivo parče rock’n’roll istorije.
Koj’ si bre ti?
Danas klasik: jedna od poslednjih velikih pesama rock’n’rolla iz onog doba kad je vazduh bio čist, seks bio prljav, pivo imalo ukus piva, a popularnost se sticala umesto da se kupuje.
Kad se samo setim…
Mirna voda
Danas slušamo autorsku muziku čoveka koji je prirodom intenziteta svojih aktivnosti, ali ipak bih rekao – na žalost, mnogo poznatiji kao producent nego kao autor i izvođač. Ono jeste da je on svoju ličnu autorsku karijeru izgradio upravo surfujući na vrhu talasa te popularnosti u ulozi producenta, ali to sve ide u rok službe…
Daniel Lanois (čita se “lenoa” – on je poreklom iz Kvebeka, frankofonskog dela Kanade) jedan je od najznačajnijih američkih producenata uopšte, sa referencama koje malo ko ima u popularnoj muzici. Koproducirao je jedini album mrske mi grupe koji bih mogao da slušam (kad bih imao akutni napad gluposti). Takođe, producirao je i inženjersku logistiku obezbedio za album Le Noise, jedan od najznačajnijih projekata Neila Younga u karijeri. Naći ćete njegovo ime i na kapitalnim delima Boba Dylana, Petera Gabriela, Emmylou Harris, Williea Nelsona… I još kod mnogih, i to je uvek prolazilo zapaženo.
Sve je to lepo, ali i dalje hoću da vam skrenem pažnju na Daniela Lanoisa kao muzičara i sjajnog autora čiji karakteristični stil je moguće prepoznati. Danas slušamo nešto sa njegovog prvog albuma Acadie (1989).
Majstor.
Vašoj pažnji preporučujem i fenomenalnu numeru “The Maker“, za koju mi uopšte nije jasno zašto je nisam stavio kao muziku za popodne umesto “Still Water“… Pa dobro, šta da se radi… 
Tražite dalje i sami. Ako su vam se ove numere dopale, tak ćete otkriti još toga zanimljivog…
Nek’ mrtvi zaigraju
Trkeljišući pre neki dan po informacijama o koncertu Cranberriesa, naleteh na vest da mi još jedan dragi bend gostuje u okolini.
Kao što je slučaj sa svim egzotičnim jelima specifičnog ukusa (sušijem, kavijarom, afričkim gusenicama…), Dead Can Dance možete da obožavate ili ne podnosite, nema sredine.
Gornja pesma preuzeta je s albuma “The Serpent’s Egg“, objavljenog 1988. godine. Zanimljivost je da sam pomenuti album (na kaseti) kupio na ulici u istom cugu kada i dva albuma Petera Murphyja, što onomad pomenuh u ranijem prilogu popodnevne muzike.
Nema mi druge, moram za Peštu narednog meseca…
Poslednje uporište
…i to Ahilovo.
Da se prisetimo najvećih, u predvečerje objavljivanja video-zapisa sa ponovnog okupljanja i prvog pravog koncerta, celih 27 godina nakon što je smrt člana benda dovela do prekida rada grupe…
Kako god bilo: Led Zeppelin je jedna od konstanti rock’n’rolla. Manje-više sve što su uradili za dvanaestak godina rada u punoj postavi pre Bonzove smrti, bilo je prvo u žanru. Nemojte me terati da nabrajam, jer nema smisla – ili već znate ili vas uopšte ne zanima. No, nema se šta dodati na to da su prvi epski bend u rock muzici i prvi među velikima. Lucidnost kojom su Jimmy Page i bratija izgradili svoj opus jedinstven je i zato su ostali najveći među vrednima.
Danas slušamo “Achilles Last Stand“, jednu od neobičnih numera iz njihovog (već) neobičnog opusa; album Presence (1976) je, izvesno, najteži za razumevanje među studijskim delima Led Zeppelina. A po rečima samog Pejdža, mnogo je razloga da se Presense smatra najvažnijim albumom grupe