Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Athens je grad u američkoj saveznoj državi Džordžiji koji se teško nalazi na mapi i gotovo da nije vredan pomena. Ničim se naročito ne izdvaja od mnogobrojnih malih gradova sa juga USA, čak ni po gabaritima. Demografski podaci pokazuju da je upola manji i od mog Kragujevca.
I sada se, verovatno, pitate zašto ga i uopšte pominjem.
Oh, the fun to have to live the dreams we always had
Oh, the songs to sing when we at last return again
Kada je Ahil pozvan da se pridruži pohodu u Trojanski rat, neko vreme je bio u dilemi, jer majka Tetida mu je postavila ultimativni izbor: da bira između dugog života i večite slave. Oboje ne može. Arogantan kakav je bio, Ahil je mislio da majka lupeta gluposti, te da mu sleduje sve što poželi. Iako su drugi odlučivali o svemu, sve se nekako na kraju steklo u jednu tačku, najbizarnije moguće: Ahil je bio ranjiv samo u petu, a upravo ga je giljavi Paris u petu i pogodio, isti onaj koji je svojoj zemlji naneo nesagledivu štetu krađom tuđe žene i izazivanjem rata.
Parafrazu dileme koja prerasta u epopeju nalazimo na mestu čija istorijska perspektiva u rock’n’rollu nije ništa manja od one koju opisuje Ilijada – u jednoj od najmonumentalnijih pesama velike grupe Led Zeppelin.
Ko je u tom času mogao i da nasluti da muzički ekvivalent najvećeg junaka antike ima svoju Ahilovu petu…
James Mercer je ključna figura jedne od najintrigantnijih indie pop grupa The Shins. Praktično, cela priča oko njih je sazrevala gotovo deceniju jer je Mercer tokom devedesetih svirao u matičnoj Flake/Flake Music. I oni su izvodili razdragani gitaroški pop, a razlika je samo u jednoj stvari – dok su Flake Music stvarali pesme zajednički, u The Shins je Mercer preuzeo kompletnu kreativnu kontrolu.
Na nagovor nama dobro poznatog Danger Mousea.
Ako ti je ćale poznati holivudski režiser, sasvim je prirodno da nastaviš porodičnu tradiciju. Za razliku od svoje mlađe braće, megazvezde Seana i pokojnog Chrisa, Michael Penn je više voleo muziku od glume. The Beatles su mu bili glavni uzori a, prema sopstvenim rečima, preloman trenutak u njegovom životu je bio susret sa Bobom Dylanom, koji je povremeno navraćao kod njegovog prvog komšije na partiju šaha. Dylan je hteo da se upozna sa klincem kome se dopadala njegova muzika, klinac je sa sobom poneo gitaru i tako su jedno popodne proveli zajedno sviruckajući i pričajući o muzici.
Ko od nas ne bi poželeo takvo okruženje za odrastanje…
If I ever wake up
At the right time
If I ever wake up
I’ll find a way to change your mind
Samo se ti teši, sestro slatka, nisi ni prva ni poslednja koja tako razmišlja.
To je bilo je prvo na šta sam pomislio kada sam čuo ovu pesmu.
Gadljivost rokerske publike prema “zabavnoj muzici” je opštepoznata i najčešće ide u krajnost – potpuno je ignoriše. Ako se vratimo nekoliko decenija u prošlost, lako ćemo da se prisetimo šta se i kod nas dešavalo tokom šezdesetih. Praktično, svi muzičari i pevači koji su u to vreme stasavali počinjali su karijeru pevajući na festivalima, a oni najbolji su kasnije pronalazili sopstvene puteve – Arsen Dedić je po opusu i kvalitetu pesama postao verovatno najznačajniji songwriter Balkana kome šlagerske pesme sa početka karijere nimalo nisu okrnjile ugled.
Ako napravimo paralelu sa svetom, lako ćemo da utvrdimo da nije bilo velike razlike.
Ne mogu da vam opišem kako sam se osećao 11. marta prošle godine. Ako se sećate, tog dana je Keith Emerson je uradio najgluplju moguću stvar u svom životu – odlučio se da ga prekrati. O razlozima takvog poteza možemo samo svi zajednički da nagađamo tek, ma koliko da mu je poremećama motorika poslednja dva prsta na desnoj šaci (klavijaturisti znaju o čemu pričam) pravila probleme na nastupima – ja sam se nadao.
Da ću ga videti na nekom koncertu, mada je već bio objavio da će da ide u penziju.
Nazovite me nekritičnim ljubiteljem, zadriglim fanom ili koji se ono još pogrdni termin izvlači u ovakvim prilikama, ali nećete me pokolebati. Pojavljivanje novog materijala grupe Calexico ili barem najava onog što tek dogodine dolazi, kao u ovom slučaju, uvek je događaj vredan pažnje.
Ovo je osvanulo juče.
E, tako.
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
