Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnogi recenzenti grupu Barclay James Harvest tretiraju kao drugorazrednu kopiju mnogo slavnijih The Moody Bluesa. Sa njima ne mogu da se složim jer BJH su bili kompetentni muzičari koji su pisali melodičnu i prijemčivu muziku. Imali su tu nesreću da u svojoj dugotrajnoj karijeri ne ubodu ni jedan veliki hit poput “Noći u belom satenu”.
Najzad, ko zna kako bi se stvari odvijale i sa The Moody Blues da im se nije desila velika pesma na samom početku karijere.
Za Braneta (1967-2017):
Tvoje bitke su završene, prijatelju. Sad možeš da se odmoriš.
Ponekad je potreban samo jedan majušni, jedva vidljivi kamenčić da pokrene veliku lavinu.
A ponekad je potrebna samo mala slutnja suze da pokrene veliki bol.
Са истријанским сам се срео давно, читајући књигу “Рива и дружи” (долазе другови) Фулвија Томице (за коју сад испада да ју је написао Милан Раковац). Помаже ако разумете далматински, има неких сличности.
Отприлике 2003. године сам престао да скидам музику како наиђе и ко шта има, јер сам схватио да сви имају исто. Гледам шта имају они што скидају од мене, све рачунајући да ко слуша ЕКВ или Корни Групу мора да има укус сличан мом. Јок, ти исти слушају и Црвену Јабуку или још горе. Па кренем кроз Јањатовићеву енциклопедију као кроз јеловник и почнем да тражим. Западне ми око за бенд са чудним називом “Gustaph y njegovi dobri duhovi”, из Истре. Далматинци Истране оговарају да немају слуха, јер им је народна музика сва у полутоновима. А знамо за онолике истарске бендове, још од пре Склоништа. Да видимо шта је сад ово… и шта су Густафи, какве везе они имају.
Испоставља се да је то иста банда, само су са променом оријентације променили и име. Gustaph y njegovi су били озбиљан, поприлично експерименталан пројекат, чији је ментор био покојни Милан Младеновић (продуцент на ваљда оба албума).
Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.
Ako ga ikada dočekam.
Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car. Koju bismo titulu, onda, mogli da dodelimo Fatsu Dominu? Jer od njega je sve počelo. Pesma “The Fat Man” je snimljena 1949, godinama pre no što su Berry i Little Richard postali obavezni na igrankama.
Uostalom, poslušajte…
People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide
Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.
Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.
A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.
Grupu Orchestral Manoeuvres in the Dark smo na blogu pomenuli samo jednom. I to njihov prvi singl, izdat pre skoro 40 godina. Imaju oni još dobrih pesama. No, posle nekog vremena, malo su se zaturili. Iskren da budem, do skoro nisam bio siguran šta se sa njima u međuvremenu dešavalo. Onda sam u novinama video da su izdali novi album, zasvrbele su me uši da čujem kako danas zvuče i nedugo potom sam se bacio na njegovo preslušavanje.
Iako ih je i dalje lako prepoznati, neke stvari su se promenile.
John Anthony je drugu polovinu šezdesetih radio kao DJ po londonskim klubovima. Preokret u njegovom životu je nastao u trenutku kada je producirao demo snimke za anonimnu grupu Yes, što mu je otvorilo vrata za mnogo zanimljivije zanimanje – postao je A&R (Artists and Repertoire) man, čovek čiji je posao da otkriva i protežira mlade telente za diskografsku kuću Mercury.
I krenulo mu je.
Nekad su bile dovoljne tri scene. Danas više nisu.
Izgleda da je sudbina ovog sveta začinjena nekakvim drugoligašima kojima se dozvoljava da svoje interese prodaju pod maskom nacionalnih, ostavljajući slinav trag za sobom, po cenu svih drugih. Računajući na naivnost beznačajne mase koja ni o čemu ne odlučuje, takvima uspeva da postignu možda i više nego što su se nadali… Mada, ako ćemo pravo, to što se danas dešava u nekim velikim zemljama nije ništa novo za neke male zemlje, poput jedne koju veoma dobro poznajemo…
Uvek brižan za posledice koje svet ostavlja po pojedinca, Roger Waters je tek povremeno više koncentrisao svoj angažman na one koji te posledice izazivaju.
Na početku, tamo negde pedeset pete, čovek nije znao ništa o rokenrolu i svom tom metežu. Beli čovek je imao lovu. Crni čovek je imao blues. Niko nije znao šta da radi. Ali Čajkovski donese vest. I reče: neka bude zvuk. I bi zvuk. Neka bude svetlo. I bi svetlo. Neka budu bubnjevi. I bejahu bubnjevi. Neka bude gitara. I bi gitara. O, neka bude rok.
I bi AC/DC.
Nastavite sa čitanjem… “Neka bude šta mora biti (rock’n’roll propoved)”
