Samo što sam završio sa tekstom o Marianne Faithfull, ukazala mi se prilika da bacim uvce na novi album jedne od mojih miljenica – Bic Runga je ovoga puta potpuno podbacila, ali i u tom fijasku ima nečega dobrog. Kako se ovaj album sastoji uglavnom od obrada manje poznatih pesama inače velikih autora, nekako se tu našla i pesma “Vien” koju u originalu izvodi Françoise Hardy.
Ako je Marianne bila ikona Swingin’ Londona tokom šezdesetih, slobodno se može reći da je isti status kod Francuza imala lepa Francoise.
Obožavam pesme koje su, u stvari, muzičke minijature i traju manje od tri minute. Potreban je majstorluk da se tako nešto uradi. Na moju žalost, većina od njih ostane nekako zapostavljena, u senci, pa ih se i ja retko setim.
Zbog toga mi je promaklo i da napišem koju o jednom od najtalentovanijih britanskih muzičara.
Retko koja žena je vodila turbulentan život poput Marianne Faithfull. Iako je sa pesmom “As Tears Go By” postigla uspeh još sredinom šezdesetih, a zatim nastavila sa serijom minornih hitova. Svaki njen snimak je ličio na borbu pevačice čiji krhki glas je suprostavljen bogatom, orkestriranom aranžmanu sa neizvesnim ishodom. Njen kvalitet u to vreme, da se ne lažemo, nije bio u opsednutosti slušalaca moćnim glasom – svoju slavu duguje, pre svega, fascinantnoj pojavi, jer se za njom okretao celi Swingin’ London.
I, naravno, svom dugogodišnjem dečku – Micku Jaggeru.
U vreme kada se bojažljivo krčmio studentski džeparac retko mi se dešavalo da poručujem vinile “na slepo”. Krajem sedamdesetih već sam imao dovoljno iskustva i popriličan slušalački staž kako se ne bih zaletao u avanture. Melody Maker i domaći Džuboks su se pokazali kao poprilično pouzdani vodiči kroz još neistražene muzičare/grupe – mogućnost greške je bila minimalna. U nekom od ovih časopisa sam pročitao veoma pohvalnu recenziju za grupu After the Fire, a kada su objavili i prikaz njihovog koncerta, odvažio sam se da poručim njihov album Laser Love(1979).
Da proverim kako zvuči new wave band u kojem klavijaturista vodi glavnu reč.
Na ime Terryja Dolana sam nailazio sporadično, čitajući biografije muzičara sa kojima je imao veze. I nikada mi nije palo na pamet da proverim ko je bio taj čovek – a i da sam hteo, teško da bih uspeo bilo šta da uradim. Ceo njegov život i muzička karijera vrlo slabo su dokumentovani, a snimke koji bi priču ilustrovali teško je pronaći. Na Cevki ih ima svega nekoliko.
Povod za ovaj tekst je izlazak njegovog debitantskog albuma koji je decenijama bio “izgubljen”.
Life is very short and there’s no time
for fussing and fighting, my friend
Beše vreme kada je TV program trajao od popodneva do vremena za spavanje, radio program je bio prozor u svet, a zabavu, osim čitanja knjiga, časopisa i stripova, činili su sadržaji u bioskopu i na gramofonu. Pamtim to doba, sad već mogu da kažem da je davno, kao nešto posebno drago. Tako, valjda, izgleda sećanje na detinjstvo većine nas, onako umešano sa proizvoljnom popunom nedostajućih sećanja, uz asocijacije na slike, zvukove, mirise, ukuse… Ko zna šta je u tim slikama doista tačno, a šta konfabulirano. Naročito je teško reći kada se formiraju prva prava sećanja na razmišljanje o ljudima, stvarima, pojavama i događajima. Vremenom nam se menja obrazac mišljenja, pa i rekonstrukcija mišljenja postaje sve teža što je to mišljenje dalje od današnjeg dana.
Ali jednog razmišljanja se sećam vrlo živo. Da ne poverujete, izazvala ga je jedna pesma.
Kada god prošetam ulicama grada, vratim se kući sav potišten – ponekad pomislim da ono što sam video nema nikakve veze sa nečim što sam dobro poznavao. Izlozi prodavnica se neprestano menjaju, ljudi su užurbani preko svake mere, a praznih lokala ima koliko hoćeš. Ponekad naiđem na zapuštenu kuću i dvorište u kome, očigledno, niko ne živi. Ostavljeni su na milost i nemilost tihom propadanju, čekajući da ih se neko seti.
Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.
И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):
Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.
