Tag: pivo

Ој, кафано: Џакарта

Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.

Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.

Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.

20140913_13_18_30 džakarta

У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Џакарта”

Ој, кафано: Дангуба

Некако нам се усталио обичај пивског петка. Те 2013. смо решили да пивчуга из киоска (углавном Старопрамен или шта се већ нађе да је боље) није то, него кренули у град, да мало мрднемо из куће.

Зрењанински главни сокак, као и у скоро сваком граду по Србији (а рекао бих и по добром делу централне Европе) је претворен у пешачку зону, у више корака. Прво је седамдесетих био затворен за саобраћај увече, од 17:00 до 24:00. Онда су набачене некакве жардињере преко коловоза, па је саобраћај истински онемогућен. Онда су се кафићи из суседних улица некако размножили по главној. Има већ скоро десет година откако је све поплочано од зида до зида, па је напокон и равно, а кафићких столова нема само на местима где је фасада склона паду, па је ограђено да неко не страда.

Избегавам места која се зову на енглеском. Зачудо, међу кафићима на главном шору их изгледа ни нема, но овај се зове баш пригодно: “Дангуба”.

20130622_21_51_36 danguba

(велика)

Прво изненађење је био избор пива. На табли поред столова је кредом писало “Бадвајзер”, што нам је келнер и препоручио. Шта, тај амерички пишвасер? А, не, не, каже келнер, ово је чешко.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дангуба”

Ој, кафано: кафић у Пожаревцу

Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.

По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.

Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.

20120815_23_16_26 požarevac

(велика)

Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: кафић у Пожаревцу”

Ој, кафано: Пантин басиста

Зрењанинско позориште је читав екосистем. У склопу зграде је и она мааала галерија, и радионица, и књижара. У дну авлије је музичка школа. И има и свој клуб. У ствари, два.

“Зелено звоно” је, канда, једно време радило на два места, на спрату изнад фоајеа и негде тамо у Првомајској улици. Онда је она друга локација изгорела, наводно из политичких разлога, јер су често гостовали разни неподобни ликови, које ваљда ликови у фантомкама нису могли да сваре. Пролазим често том улицом, али никад пешке, па не знам шта пише на плочи на зиду згаришта. Тамо сам био само двапут: једном је једна ћерка освојила пицу за две особе као кума нове џез емисије на локалном радију (звала се, отад, “џезва”), а други пут са другом ћерком, за пакетиће од деда Мраза.

Ово је оно изнад фоајеа.

2010-09 pantin basista

Овог пута је нисам водио на деда Мраза, него смо претходног дана у граду срели Панту (“ја се облачим у секендици”), па нам је усмено изручио рекламу у уши. Панту нисам чуо уживо још од седамдесетих, дакле ово мора да се обиђе.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Пантин басиста”

Ој, кафано: Батес

По повратку из Америке био сам решио да ми не требају кола. Купили бициклове, частили таксисте ту и тамо (а и доста њих су моји бивши ђаци, ред је). Међутим, требало је нешто обавити у Суботици у, д’извинете на изразу, суботу ујутро.

Превоз те врсте, установили смо, више не постоји. Први бус креће одавде око шест, дакле нема шансе да се стигне пре десет, па док нађемо где је то. Те се дамо у туризам, јер у ствари у Суботици никад нисам био. Тј то што сам био, да не бројим, дођеш урадиш посао спакујеш се и тутањ. Ни не знам где сам то био, ништа видео нисам.

У хотелу Галлериа (не, нипошто није некаква “Галерија“, то би ваљда било блес а не ноблес) рецепционарка нас је бесконачно забављала својим нагласком, а онда и живописним разговором са спремачицом док је као нашла слободну собу (“шта фали 202, а, прљава, а 204? и та… добро, можеш да средиш 208 за 15 минута ја ћу да их замајавам”). Нисмо јој рекли да знамо мађарски, него смо лепо попунили шта је требало, ишетали напоље на пуш паузу, а онда смо праснули у смех. Па се вратили да питамо где може добро да се вечера.

2010-08 bates odozgo

Упутила нас је на кафану преко пута, некакав “Батес”, само је, каже, улаз спреда најчешће закључан, него се улази страга, кроз авлију.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Батес”

Poezija u šest koraka: kako se sipa pinta Guinnessa

Postoji nekoliko savršenih stvari na svetu. Pinta Guinness piva je jedna od njih. Da bi se savršenstvo postiglo, potrebno je da šanker poštuje šest koraka pri točenju te pinte. To nam objašnjava čovek koji je zadužen za kvalitet najsavršenijeg piva na svetu.

Nastavite sa čitanjem… “Poezija u šest koraka: kako se sipa pinta Guinnessa”

Ој, кафано: само шанк, нема столица

И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.

Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.

Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: само шанк, нема столица”

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: две бивше”

Ој, кафано: Рокфелерово клизалиште

Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.

То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.

Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим, живи у неком селу на северу Италије, у брдима. Чуј, живи, он је тамо градоначелник (села… шеф месне заједнице, можда?). Живи од дизајнирања накита за ту фирму у Њујорку. Након десетак реченица ми признаје да ја једини овде не касапим ни његово име ни остале речи из италијанског. Е, комшија, ио соно ун југославо, ми смо бар тамо близу, па му наређам десетак имена (која смо добрим делом већ спомињали овде, и још ћемо).

Стижемо до места где има места – Рокфелерово клизалиште.

2005 ny rink bar 2

велика

Белгијанац је жестоко разочаран што нема Стеле Артоа, које је за њега најбоље пиво на свету. Наручујемо нешто без везе, чак нисам ни снимио шта је било на столу. Италијан мора да иде, нас двојица одлазимо у турски ресторан, три ћошка даље (што они тамо броје као блокове). Који није за фоткање, много је мрачан и више личи на отменију берберницу него на кафану.  Наручујемо сарме и течни јогурт (најзад! нешто је ређи и сланији од нашег, али је онај укус) – шеф рачуна да ћу ја знати шта ваља од тог турског. Одушевљава се јогуртом, наручује још један. Испијемо то, он се посвађа са келнером јер овај није био задовољан напојницом, кренемо полако ка хотелу. А онда кренемо брзо ка хотелу, јер му је прорадио јогурт. Није навикао.

Фотка? Па, шта да се ради са оваквом сценом? Шарениш, нема човек за шта да се ухвати, стара Агфа је имала зум само 3:1 а и да је имала јачи, ово се увелико хвата мрак, небодери заклањају небо, светло је практично ноћно… дакле остаје ми само да ухватим амбијент, који јесте штогод блесав. Ово је, тек сад видим, стварно клизалиште. Зими. Преко лета је кафана. Не знам шта раде зими, да ли је и даље део тога кафана, или сав тај простор заузме машинерија за прављење леда. Ту су и све те шарене заставе, фигура Аполона или ког већ грчког божанства сва у позлати, ту је челични стуб укосо наднет над клизалиштем, уз који ходају људске фигуре у природној величини и бојама (и одећом из ко зна које године) што се помало види на левој страни, ту су сва та светла… и то је опет само кафана.

И да, знам да домороци кажу Роукефела, ал’ ми смо навикли да се то зове Рокфелер и готово. Колико му је ово здање (и остатак центра му) успешан подухват на тему прања биографије, нека кажу мештани.

 

Ој, кафано: Дам

Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.

Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.

Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.

dscf14326-2
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове wlEmoticon-smile.png. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”