У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.
Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.
Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.
