Jedan kratki animirani film u nezavisnoj produkciji.
Zaista sjajno. Nikad ne biste pretpostavili kakav je kraj, je li tako?
Tag: priče
Blues at Folsom Prison
Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.
Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.
No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.
Zar već?
Priča je istinita i baš to je čini još neverovatnijom. Dešava se neki dan nakon tzv. Srpske nove godine, što priču čini čudesno aktuelnom.
Nije strašno da imenujem ljude koji su učesnici razgovora, obojica su ovde redovno, pa će se i sami javiti; da olakšam vezu i vama i njima, to su moji bliski prijatelji koji se ovde potpisuju kao Odgovara Kraljeviću Marko i PoZZdravljač.
Uglavnom, bilo je to nekoliko dana iza kanonade zimskih praznika, baš nekako ovo doba godine. Sretoše se njih dvojica na ulici, pa se pozdraviše bogzna kako srdačno i poželeše jedan drugom zdravlja i veselja. Susret se desio u neposrednoj blizini zgrade SUP u Kikindi, i to baš onih prvih dana kad je krenula tarapana sa novim ličnim kartama. Jedan od dvojice, nikad nisam upamtio koji, već je prošao golgotu, a drugi je upravo zakazao izradu lične karte, pa kuka kako je datum daleko.
– Pa ovo nema smisla! Treba da čekam preko dva meseca!
– Ne pitaj! Užas! Mogli su baš prvo da nauče kako se radi, pa da obezbede brži rad, a ne ovako! I šta veliš, za kad su ti zakazali?
– Za devetnaesti mart!
– Devetnaesti mart!!! – glasno će sagovornik.
U tom času se iz blizine začu treći glas, ponešto otežanog izgovora:
– Zar već? U, jebote… Kad pre…
Bio je to jedan čiča koji je upravo prolazio pored dvojice drugara, pritom ispoljavajući izrazitu nelagodu u nameri da hoda pravo i suvislo, kao i da govori potpuno artikulisano.
Muka je to: dok pregurate sve praznike pre i posle Nove godine, ima da okilavite, posebno ako ne umete da kažete “ne” na vreme. Mislite o tome ako budete večeras proslavljali ono što nazivate Srpskom novom godinom.
Hobit, prva scena: Neočekivani gosti
Gandalf se upoznaje sa Bilbom. Patuljci dolaze kod Bilba u kuću i objavljuju svoju nameru. Polazak na put.
Lica: Gandalf, Torin, Bilbo, Dvalin, Balin, Kili, Fili, Dori, Nori, Ori, Oin, Gloin, Bifor, Bofor, Bombur.
GANDALF: Pretpostavljam da treba opisati Hobite. Hobiti su… mali ljudi. Otprilike, manji od bradatih patuljaka. A nemaju brade… U vezi sa Hobitima skoro da i nema neke čarolije, sem one obične, koja im pomaže da tiho i brzo nestanu kad veliko glupo čeljade naleti stvarajući buku… Oblače se u jarke boje, najviše u zelenu i žutu. Imaju dobroćudna lica i smeju se prijatnim smehom… posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno… kad god im se pruži prilika.
(Dolazi Torin Hrastoštit.)
GANDALF: Očekivao sam te, Torine Hrastoštite.
TORIN: Pređimo na stvar.
GANDALF: Stvar se povoljno odvija.
TORIN: Našao si…
GANDALF: Da!
TORIN: …četrnaestog za našu družinu?
GANDALF: Da! Jednog Hobita… ako znaš šta je Hobit.
TORIN: Ako je taj Hobit kao što su Hobiti nekad bili, onda je to jako neprijatno i dosadno stvorenje.
BILBO: Mi smo… veoma skroman i miran svet, i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće stvari! Između ostalog, zbog njih se uvek kasni na ručak.
GANDALF: Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.
TORIN: Hm… Ne verujem da Hobit može biti izuzetan, ali kad smo se već tebi obratili, ti odluči. Ti si čarobnjak. A sa zmajem nema šale.
GANDALF: Samo vi budite spremni.
Nastavite sa čitanjem… “Hobit, prva scena: Neočekivani gosti”
Happy Birthday, Mr Stewart
Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.
Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…
Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.
Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.
Iz žablje perspektive…
Samo za one koji redovno plaćaju RTV pretplatu…
– Poštovani gledaoci, samo za vas koji redovno izmirujete svoje zakonske obaveze prema javnom servisu, nalazimo se na mostu na Adi. Kao što znate, a i ako ne znate za večeras je najavljeno otvaranje mosta. Doduše, otvaranje je bilo i pre tri-četiri meseca, ali ovo je prvo pravo otvaranje mosta za korisnike, za pešake i za vozila i za sve one koji žele da pređu s jedne na drugu stranu i obratno.
Ovaj most na Adi, koji se baš tako i zove, kao što znate, dragi gledaoci, treba da bude otvoren večeras. Tu smo, dakle, na licu mesta da intervjuišemo prve Beograđane, prve osobe koje će preći ovaj most. Otvaranje samo što nije počelo i skupa željno očekujemo prve korisnike mosta, prve pešake, prve vozače. Ovde smo, znači, sa desne strane reke, desne strane reke Save, jer će most biti otvoren samo sa te strane. S one druge strane je kao što znamo još uvek zatvoren i tako će ostati još neko vreme, dok ga i sa te druge strane ne otvorimo. Naravno, dragi gledaoci, javni servis Srbije će i tada biti na licu mesta da i to isprati.
Ne zaboravimo Daglasa Adamsa
U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.
I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.
Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…
Hobit, ali zamalo
Plagijat monumentalnih razmera, sve sa iskrivljenom fabulom i drugačijim krajem. I to iz moje tastature.
E, pa došlo je doba da otkrijem ovo. Ama, ne samo da otkrijem, nego i da podelim sa vama. Najpre jedna priča, bitna je. Štaviše, u njoj se krije kompletan motiv za to što se desilo tog proleća pre nešto manje od četrnaest godina.
– * –
U proleće 1998. godine, dolazi mi u kancelariju, u firmi u kojoj sam tada radio, jedna gospođa koju sam znao iz viđenja. Ljilja, nekakav aktivista po nekim lokalnim NVO sranjima. Moja koleginica iz kancelarije, njena dalja drugarica i veza u tom susretu, nije mi najavila da će ova doći da me potraži, a kamoli zašto.
– Čujem da držiš Tolkina u malom prstu. Je li istina da si pročitao „Gospodara prstenova“ triput?
– Nije istina. Pročitao sam pet puta.
– Aha. A roman „Hobit“ poznaješ?
– (zeeeeev!)
Jan je ushićen
Sudar snova i realnosti oslobađa energiju koja stvara novu realnost i hrani nove snove
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink prvi put izlazi na izbore. Kritičan je trenutak, Holandija treba da krene putem Evropske Unije. “Mi smo prilično ravna zemlja, iznad koje je more“, objašnjava premijer zapanjenim Holanđanima, zatečenim ovakvim naletom iskrenosti. „Zato moramo da uđemo u Evropsku Uniju horizontalno, ne vertikalno. To jest, da se uvučemo, ne da uletimo. To jest, da se tako dobro maskiramo u Evropsku Uniju da ni Evropska Unija ne može da prepozna razliku. A prvi korak na tom putu su novi adresni kodovi“, spuštao je glas premijer do nivoa šaputanja tako da se poslednja rečenica nije ni čula.
Par dana kasnije, Jan Vennegoor of Hesselink dolazi na glasačko mesto. Uredno predaje ličnu kartu. Službenica gleda, gleda, gleda. „Vi niste upisani u birački spisak“, kaže Službenica odlučno, kao što očekuje njena partija, ali i ljubazno, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost. Jan Vennegoor of Hesselink se upušta u borbu, jer ako na izbore mogu izaći i nepismeni, što se ne bi nalazili i sa prave strane stola: „Nemoguće. Lično sam se upisao“. „Žao mi je. Evo pogledajte sami“. Jan Vennegoor of Hesselink gleda spisak, i nalazi stavku „Johannes Vennegoor of Hes“. „Taj sam!“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink slavodobitno. „Ma nije valjda“, kaže Službenica i zove obezbeđenje.
Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku osmogodišnji Uroš Gordić, budući programer holandskog Ministarstva za Izbore i pisac nagrađivanog rada „Prevazilaženje ograničenja od 25 karaktera po koloni u biračkim spiskovima grada Ajndhovena“, sanjari o golu iz slobodnjaka na Old Trafordu u pobedi Partizana nad Mančester Junajtedom.
Srećan Božić, Mr Bean
Da se prisetimo legendarnog skeča.
Ne da mu se, pa to ti je…
Maestralni Rowan Atkinson.