Tag: priče

San o Italiji

Priznaću vam nešto: od ono malčice Italije što sam video tokom jednog jedinog putovanja i od ono malo italijanskih filmova koji mi mnogo znače, ne mogu da prestanem da mislim o toj zemlji. Hteo bih još, od Alpa do Sicilije. A onda, setim se jedne davno pročitane misli, ko zna čije, da svako mesto odmah postaje onakvo kakvim ga sami stvorite u sebi; ta fiksacija, koju posle nosite u sebi, ostaje i kao slika i kao utisak koji je samo vaš lično.

Ako je to istina, onda nije važno mesto, nego način gledanja, jer tako nastaje doživljaj. Pre nekog vremena, ja sam odlučio da mesta koja pohodim posmatram uz pomoć fotoaparata. Sad kad vidim kako neki ljudi od ideje kamerom pišu o nekim mestima, u meni se budi želja za putovanjima, ali izgleda da se probudio i onaj filmadžija kojeg sam uspavao u sebi pre više od trideset godina. Tako me neki pudravac tera da probam…

Pogledajte kratki, ali veličanstveni film o pokrajini Bazilikata u Italiji: te slike su me nagnale da napišem prethodne reči.

Sad sam se prisetio i one galame nastale oko onog filma koji predstavlja Srbiju. Osim mitomanijakalnog primitivizma koji smo iskazali u pokušaju da oborimo ono što vredi podržati, pokazujemo i kolektivnu nesposobnost da vidimo stvari onakvima kave jesu. Upravo je ta prizemnost scena u ovom filmu (mada su slike veličanstvene) ono najlepše u pričici o mestu koje ni vi ni ja ne osnajemo, ali od ovog časa delimo želju da vidimo i svojim očima.

Edgar Alan Po: Život i delo umetnika

Pa eto, bogojavljenje… Kosmičkom koincidencijom, na današnji dan pre tačno 202 godine, rodio se veliki pesnik i pisac; ali Google sad nema vremena da pravi doodle kojim će da obeleži taj datum.

Edgar Alan Po (1809 - 1849)Edgar Alan Po se rodio u Bostonu 19. januara 1809. godine. Živeo je burnim i čudnim životom, jer ga je sudbina bacakala od nemila do nedraga.  Čak i njegova smrt, posle svega četrdeset godina života, obavijena je velom misterije koja kao da dolazi pravo iz njegovog opusa.

Za relativno kratko vreme koliko se bavio spisateljstvom (aktivno je pisao od svoje 26. godine života), Po je napisao mnogo sjajnih pesama, gomilu fenomenalnih pripovedaka i nekoliko obimnijih dela, među kojima je avanturistički roman “Avanture Artura Gordona Pima” najpoznatiji. Među ljubiteljima njegovog dela pronaći ćete razne tvrdnje o tome u čemu je bio najbolji: po nekima, to je poezija, drugi će podsetiti na njegove sjajne kriminalističke priče (“Ukradeno pismo” se smatra jednom od najboljih detektivskih priča na engleskom jeziku). Jedino oko čega će se većina slaže: mračnjaštvo i morbidnost koje je Po ispoljavao u svojim delima, pogotovo u poeziji, neprekidno su na granici podnošljivog.

Edgar Alan Po ostaje u fokusu stalnog interesovanja zbog dva dela koja se danas smatraju nezaobilaznim delom svetske književne baštine. Jedno delo je poema “Gavran”, koja vam je predstavljena na stranicama Suštine pasijansa (overite osamnaest linkova u zoni komentara, to su strofe), sve sa grafikama Gistava Dorea (uzgred, čiji radovi izgledaju kao da su dva umetnika bili braća blizanci). Drugo čuveno delo je “Anabel Li”, tragična ljubavna pesma koju je napisao po smrti svoje supruge.

Vašoj pažnji posebno preporučujem priče “Crni mačak” i “Pad kuće Ušer” i već pomenutu “Ukradeno pismo”. A ako ste spremni da iskušate svoju sposobnost slušanja dobrog engleskog jezika, obavezno pogledajte TV film “An Evening with Edgar Allan Poe” u kojoj fenomenalni Vincent Price pokazuje publici kakvog je kova kao glumac i tumač Poove proze. A na jutjubu ima još toga.

Nastavite sa čitanjem… “Edgar Alan Po: Život i delo umetnika”

Hobit, treća scena: Zagonetke u tami

Bilbo pronalazi Prsten. Susret i zagonetanje sa Golumom.

LICA: Bilbo, Golum, Torinov glas

BILBO: Gde sam? Gde je Gandalf? Gde su patuljci? Kako da izađem odavde?… Šta je to? Kao neki prsten… Da se vratim? Ne, nikako. Izgubiću se još više u ovim tunelima. Napred. E, moj Bilbo Baginse, kako je tebi bilo lepo u tvom udobnom stanu… To je tako daleko sada… kao san… Da sam barem poneo maramicu… Šta je to? Šta je to?

Šta je to? Kao neki prsten...

GOLUM: Psssss, golum… Ovo je osobita gozba, moj prekrasssssni. Bar će nam pružiti ukusan zalogaj, golum…

BILBO: Ko si ti?

GOLUM: Šta je on, prekrasssssni moj? Kao jedan davno zaboravljeni hobitski ssss…

BILBO: Ja sam gospodin Bilbo Bagins. Izgubio sam patuljke i izgubio sam čarobnjaka, i ne znam gde se nalazim, i ne želim da znam ako samo mogu da se izvučem odavde.

GOLUM: Šta ssssu mu to u rukama, sssss?

BILBO: To je žalac koji je napravljen u Gondolinu!

GOLUM: Ssss, golum… Ti sedi ovde i možd’ makičički razgovara sa njim, prekrasssssni moj. Ono voli zagonetke, možd’ voli, voli li? Golum, golum… voli li zagonetke?

BILBO: Voli, voli. Nema Hobita koji ne voli zagonetke.

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, treća scena: Zagonetke u tami”

Aleksandrijsko lansiranje

U tekstu koji govori o preduslovu za lansiranje lagano sam pokazao kako je brzina v koju satelit mora da ima da bi kružio oko Zemlje

Ovde je h put koji sva tela pređu pri slobodnom padanju na Zemlju bez početne brzine tokom prve sekunde (na površini Zemlje približno 5 metara); R je poluprečnik Zemlje. Formula je predivna jer pokazuje da nam trebaju dva podatka koja možemo da izmerimo da bismo saznali koliko brzo treba da se krećemo da bismo postali Zemljin satelit.

Čekaj malo, škrip! Poluprečnik Zemlje možemo da izmerimo? A i molim, Zemlja je okrugla? Hm…

Nastavite sa čitanjem… “Aleksandrijsko lansiranje”

Muke zbog vatre

Kako je to moglo da izgleda u praistoriji? Vatra je bila čudo, ko zna koliko je vremena trebalo da bi se njome ovladalo. Evo jedne imaginarne pričice o vremenu kad homo sapiens nije bio jedina razumna vrsta na planeti.

Ovaj simpatični crtać mi je pobudio mnoge asocijacije, ni lepe ni duhovite, na političku scenu u Srbiji s početka 2012. godine. Ali, nećemo ovde o tome.

Pet životnih kajanja

Živite svoj život, pravite male greške kao i svako drugi, ispravljate ih u hodu i trudite se da idete napred kako najbolje znate da biste podržali sebe i svoje najbliže. Kakav može da bude konačni obračun na kraju?

Pitanje je da li ćete svoje propuste primetiti na vreme ili tek na kraju.... Uzgred: ovo je rad Branislave Brandić, budućeg majstora fortografije.U jednom veoma neobičnom pisaniju, čitam ispovest medicinske sestre čija dužnost je da olakša poslednje dane umirućima. U takvom okruženju, veli Bronnie Ware, ljudi naglo sazrevaju u trenucima kada se najzad suoče sa sopstvenom smrtnošću. U brojnim kontaktima koje je ostvarila na tom nezavidnom radnom mestu, ona je prepoznala pet najčešćih izjava o kajanju u životu koje su izrekli Oni Koji Odlaze i prenela ih u javnost.

Voleo bih da zajedno pogledamo u te izjave i da pokušamo da naučimo nešto iz njih. Neću vam prevoditi ceo članak, pročitaćete ga sami ukoliko nađete za shodno.

1. Voleo bih da sam imao hrabrosti da živim život po svom nahođenju, a ne život koji su drugi očekivali da živim.
2. Voleo bih da nisam radio tako mnogo.
3. Voleo bih da sam imao hrabrosti da iskažem svoja osećanja.
4. Voleo bih da sam ostao u vezi sa svojim prijateljima.
5. Voleo bih da sam dozvolio sebi da budem srećniji.

Objašnjenja i zaključke razvijte prema sopstvenom nahođenju i savesti. Imao bih šta da kažem na većinu ovih teza, no to je moj život, pouke ne bi vredele za druge; morate sami proći put do zaključka.

Zato ću reći nešto drugo, po cenu da budem patetičan.

Nastavite sa čitanjem… “Pet životnih kajanja”

Svaki dan po jedan portret

Lik ima po jednu fotografiju samog sebe za svaki dan već trinaestu godinu. Ponekad autoportreti, ponekad su ga drugi slikali, tek – zanimljiv žurnal života. Kaže da je, zahvaljujući tom projektu, činio i neke stvari koje inače ne bi ni pokušao, poput skoka u zaleđenu reku.

No, život je kurva. Pogledajte do kraja, neka vam ne bude teško.

Niste očekivali, znam. Nadam se da ste izvukli pouku iz ove priče.

Više detalja ćete naći ovde.

I neka je Sila sa tobom!

Al’ daj makar nekad da bude i uz mene!

E, ima ta neka fora u Engleskoj, po njihovom ustavu šta li, da se prizna neka vera kao prava religija, ali samo ako na popisu bude prijavljen dovoljan broj članova. Ima tu neka granica, kao do tog broja su sekta, a preko tog broja su ono, pravi. I sad, pazi foru, na nekom njihovom popisu, al’ ne na ovom od prošle godine, nego neki, bre, od ranije prijavi se jedno pešest puta više od te granice da su džedaji. Znaš ono Star Vors, i fora mej d fors bi vid ju i slično. I zatraže oni da im se to džedajstvo šta li već prizna kao religija. E, ali fora je da su ih ovi odbili k’o mene svastika, jer kao nemate zvanični program ili tu njihovu bibliju, invisible sithšta li. I sad jedan od njih kao osmisli “Englesku crkvu džedaja” ili kako se već zove i krene da okuplja ljude. I sad pazi foru, lik gdegod da je išao nosio neki ogrtač i kapuljaču. Ali ono stalno. Nije skid’o. Šta? Ma, otkud znam. Kao sad ni u ce-market kad ide, ni svuda, bre. E, al’ u nekom tom sega-mega-marketu mu zabranili da ulazi s tim, kao može ogrtač, al’ ne može kapuljača. On nije ‘teo da skine, zapeo, kao to je njegovo pravo i uhvatio se toga k’o pitbul za dete, kažemti i u kenjoar ide s njom. Došle baje i izbacili ga napolje i on ih sad kao tuži. E, al’ fora je ‘de on kao uz’o advokata i sad poziva se na ustavno pravo, kao kako mogu muslimanke da nose ono čudo preko lica, a njemu ne daju kapuljaču. I još krenuo da sve ostale te džedaje sa popisa poziva da ne idu u njihove sega-mega-markete, ono kao bojkot i slično. E, al’ ovi likovi ga iskulirali, brate, k’o mene za kredit, kao u stilu pravi džedaji ne nose kapuljače, jer ovi Luk Skajvaker, Joda i onaj kako beše Obi Kenobi su bili džedaji, a nisu nosili kapuljače kao ovi što su prešli na Tamnu stranu Dark Vejder i ostali.

Izgubljen u Tokiju

Čovek je imao dva slobodna dana kad se jednom prilikom zatekao u Tokiju. Odlučio je da angažuje svoj fotoaparat u punom kapacitetu kako bi dokumentovao pokušaj da se namerno izgubi.

Zvučna podloga ovog filma ja veoma iritantna, što izgleda da je pravilo za ovakve montaže°. Međutim, apsolutno sam fasciniran rezultatom očigledno velikog truda i zanatski vešto izvedenog prikaza jednog urbanog prostora.

__________
° Mada… I dalje je bolje od zvučnih podloga TV emisija nezavisnih produkcija o računarima, mobilnim telefonima i ostalim andrmoljama. Obratite pažnju ako vas zadesi baksuz da pogledate tako nešto.

Hobit, druga scena: Džinovi

Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.

Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci

BERT: Ima li tamo nešto?

VILJEM: Nema.

BERT: Ima li kod tebe?

VILJEM: Nema.

TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!

BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.

VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?

Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali...

TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)

VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, druga scena: Džinovi”