Još jedan primer, ovog puta virtuelni, udruživanja interesa u prirodi u cilju boljih uslova za preživljavanje.
To, izgleda, nisu naučili samo još oni koji nam kroje kapu.
Oprobajte ovaj film u HD rezoluciji, ako imate resursa.
Tag: priče
Veoma mali ratnik
Sve je u perspektivi. Postoje svetovi u kojima i jedna jagoda može da zgnječi junaka…
Ne bi bilo loše da pogledate verziju HD720 u punoj veličini, ako imate resursa. Slika je odlična.
Teško je unaprediti savršeno
Gde su granice dobrog ukusa? Kompanija JBS očigledno nema problem da iskušava svoje potencijalne kupce potrošače.
Da li se posle oglasila kakva NGO ekipa da odbrani dečka od seksističkih komentara prodavačice, to ćemo teško saznati.
Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija
Baš zanimljivo: danas je 33 godine od premijere prve instance filma “Gospodar prstenova”. A znate li da Hobit postaje punoletan sa 33 godine?
Na današnji dan, 15. novembra 1978. godine, održana je premijera filma The Lord of the Rings, po čuvenom delu epske fantastike J.R.R. Tolkiena i u režiji Ralpha Bakshija. Taj film je napravljen kao neobična kombinacija animacije i rotoskopije (animacija preko pokreta živih glumaca). Nažalost, film pokriva samo “Družinu prstena” i “Dve kule“; drugi film je trebalo da pokrije fabulu dela “Povratak kralja“, ali negativna kritika je učinila svoje i pored toga što je film doneo nekakvu zaradu, pa drugi film nikad nije snimljen. Ostade delo bez klimaksa.
Nema veze, reći će neko – danas legendarni filmovi Petera Jacksona, koji u totalu produženih verzija traju preko 11 sati, svakako pokrivaju detaljniju priču, i to u tehnici koja daleko prevazilazi Bakšijev rad.
No, da li je baš tako?
Upravo je ovo poređenje razlog ovom prilogu. Razrešiću ga onako kako najbolje umem: kao neko ko je šest puta pročitao “Gospodara prstenova“. Jer, dragi moji: to delo se najpre čita, a zatim gleda.
Nastavite sa čitanjem… “Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija”
Jan je nedovoljno pismen
Čovek je dovodio do ludila kreatore dresova i dizajnere televizijske grafike. A meni je postao inspiracija. On je Jan Vennegoor of Hesselink, moj privatni superheroj u večitoj borbi sa nerealnostima realnosti, čija je supermoć njegovo ime. Priče o njemu su kratke, i treba im samo muzička podloga. Stoga kliknite Play i uživajte.
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink je krenuo u školu. Prvi razred i sve redom. Sa njim u klupi sedi Ian Rush. Tako prolaze dani, kad jednom učiteljica kaže: „Deco, za sutra svi napišite u svesci svoje ime i prezime deset puta. Vennegoore of Hesselinke, ti napiši triput, dovoljno je“. Ian Rush se pobuni: „Ali učiteljice, zašto je on bolji od nas, zašto, zašto, zašto?“ Tu se učiteljica naljuti: „Ian, rush kod direktora!“. E tu Ian Rush poludi, napusti školu, ode da igra fudbal, da bude mnogo bolji igrač nego Jan Vennegoor of Hesselink koji i sada ne voli da menja klubove jer ga tada boli ruka.
Ispod maske, svi smo isti
Citat dana Dva citata dana dolaze od onog što je pobegao grobaru s lopate barem dvaput, što nema dlake na jeziku, što demistifikuje sve oko sebe, što je napravio više rifova nego što rock’n’roll može da podnese, ali dopušta da mu Chuck Berry kaže da nema pojma sa tim rifom. To je isti onaj što pevača svoje grupe naziva “Brenda”.
Prvi.
Zašto nosim prsten sa mrtvačkom glavom? Otkud vam ta ideja da sam član ikakvog kulta? Sranje! Prsten sam dobio od nekih ludaka za rođendan. Nosim ga da bi me stalno podsećao: ispod maske, svi smo isti.
Keith Richards,
na pitanje o prstenu sa mrtvačkom glavom
koji stalno nosi
Drugi.
Planovi? Kakvi planovi? Ove godine sviramo u Americi da pokupimo pare. Dogodine sviramo u Evropi da pokupimo slavu. I to je to.
Keith Richards,
na pitanje o planovima pred početak turneje Steel Wheels (1990)
Zen majstor. I ništa drugo.
Kako se bajka završila?
U nekim bajkama, kraj je uobičajeno pozitivan, živeli su srećno do kraja života i tako to. A da li ste se ikada zapitali kakav je kraj bajke u kojoj se ne vide svi aduti do pred sam kraj?
Hajde da pogledamo jednu varijaciju.
[Napomena: Prikrićemo sliku ispod dugmeta Play, malo je nezgodna za naslovnu stranu.]
Amsterdam za decu
Kada se pomene Amsterdam, obično se pomisli na… kahm, ono zeleno… a, bogami, i na… kahm, ono crveno.
Iako sam svestan tih stereotipa, moram priznati da sam bio zatečen čuđenjem i sumnjom u moje mentalno zdravlje od strane nekolicine poznanika kojima sam pomenuo da početkom novembra vodim svoju desetogodišnju ćerku na petodnevni izlet u pomenuti grad.
Svake godine, u Amsterdamu se rodi oko 25.000 beba. Šta rade svi ti novopečeni roditelji – da li u paničnom strahu čupaju dete iz porodilišta i natovareni samo najneophodnijim stvarima beže u unutrašnjost, kako bi svoje čedo poštedeli odrastanja u Sodomi i Gomori današnjice?
Zapravo, sve je u perspektivi. Da sam pomenuo kako vodim dete u grad sa mnoštvom muzeja i predivnih kanala, gde ćemo po vasceli dan da se vozimo biciklom, sigurno bi s odobravanjem klimnuli glavom.
A kako je sve krenulo?
Hrana za dušu
Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.
Pogledajte spot.
Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.
Kapa dole autorima spota.
(Via)
O čemu čovek da misli dok avion u kome sedi pada
A o čemu biste vi mislili? Iz pozicije posmatrača, sve je to veoma lako.
Budući da je direktor kompanije za marketing, Ric Elias je neko ko po prirodi svog posla ima potrebu da iskazuje moć sugestivnog govora. Ali, u ovom petominutnom izlaganju na konferenciji TED, on nije morao da sprovodi nikakve tehnike socijalnog inženjeringa nad publikom. Čovek je prepričao istinito, do kosti ogoljeno iskustvo sedenja u avionu za koji je znao da će nasilno prekinuti svoj let nedugo po poletanju.
Srećom, bilo je to danas legendarno prinudno sletanje aviona u reku Hadson, u januaru 2009, kada je pilot uradio, kažu, sve što je teoretski moglo da se zamisli kao idealan potez – ljudi u debatama nisu našli rešenje bolje od onog što je čovek učinio kad nije bilo vremena ni za kakve kalkulacije. Ali, to znamo danas. Dok je avion ponirao ka reci Hadson, Mr Elias je imao kad da bude sam sa svojim mislima. I to ga je promenilo za ceo život.
Pogledajte ovo inspirativno predavanje. Titlovano je na srpski, pa nećete imati problema da ga ispratite.
Ne vredi komentarisati. Mi nismo bili u koži tog čoveka. Spekulacije su bezvredne.
(Via)