Znate li ko je Pelageja? E, pa sad ćete saznati. I nećete nikad zaboraviti, garantujem vam. Meni je baš po volji, od prvog dana kad sam saznao za nju. A pogotovo danas, na moj stotinu šesti rođendan. Aj, pa živeli!…
Ima nešto preko dve godine, Zoća je došao u posetu. Kao i obično, doneo je sa sobom pun džak muzike iz Ali-Babine pećine. Suvo zlato, kao i uvek.
Prilično neobično, reče da je poneo nešto što je našao na jutjubu; nije neki kvalitet zvuka, ali ima da se razbiješ k’o zvečka kad čuješ.
Na današnji dan pre 45 godina, 4. novembra 1966. godine, reka Arno je napravila cirkus po Firenci. Reka se izlila oko 6,7 metara iznad nominalnog vodostaja i napravila poplavu kakva se na nekom mestu kraj reke dešava možda jednom u hiljadu godina. Poenta je u tome što nije smelo da se desi sve ono što se desilo tada…
Imam fotke obeležja nivoa poplave koje sam načinio kad smo se Jasna i ja prošlog januara zadržali u Firenci nekoliko sati.
Evo i krupnog plana:
Kažu da su vrata krstionice pored bazilike Santa Maria del Fiore (poznate kao Il Duomo, ona katedrala koja čini siluetu Firence prepoznatljivom) plivala po trgu…
Kuće i stanovi su nekako sređeni. Ali, Firenca je grad-muzej, svetski centar renesanse. U nepažnji čuvara blaga, propalo je na stotine umetničkih dela i na hiljade neprocenjivo vrednih knjiga. Nije mi jasno kako su mogli da dozvole takav javašluk: morao je i onda da postoji plan zaštite tog blaga, kao što danas izvesno postoji…
I taj Gavran, ćuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je seo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava demona što sniva, spava,
Svetlost što ga obasjava po podu mu senke piše,
Moja duša iz tih senki što mi celu sobu skriše
Ustat neće – nikad više!
Da li prosečan Homo Sapiens ima prava da se smeje Galilejevim eksperimentima sa strmim ravnima i loptama?
I kao što rekoh onomad, jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Imaju peh da pretežno misle svojom glavom, pa traže mesta na kojima se takva mentalna disciplina smatra vrlinom, a ne manom. Sa zadovoljstvom primećujem da im Suština pasijansa odgovara u takvom nastupu. Tu i tamo ih malo žacnem da posvete svoje razmišljanje ovome ili onome i da to pretvore u saradničko pisanije. U poslednje vreme ne moram ni to: sami prilože.
Ovoga puta, gostujući autor priloga je Miloš Babović.
– * –
Prvi moderni naučnik u istoriji, Galileo Galilej, u svoju monumentalnu knjigu Dijalog o dva glavna sistema sveta je uneo divnu poetsku sliku Nojeve barke koja pliva po moru i na kojoj se život odvija potpuno isto kao na kopnu – pušteni sa iste visine, kamenje i pera padaju na podlogu u isto vreme; voda se smrzava na nula stepeni Celzijusa; kompasi pokazuju isti sever. Ovaj tip ideje je sačekao dr Ajnštajna da dobije svoje ime: misaoni eksperiment (Gedankenexperiment). Provera ideje je sačekala gospodina Stivensona da nam podari parnu lokomotivu. I tako, mic po mic, ovu ideju sada stalno testiramo. Dok se vozimo auto-putem (ka Budimpešti ili Beču, svejedno je), deca na zadnjem sedištu prave isti džumbus kao i u stanu. Studentarija izvodi iste kerefeke, bili u Hajd Parku ili u vozu (u Inđiji ili Kalkuti, opet svejedno). I samo zato, sada je prosta i očigledna činjenica da se zakoni fizike ne menjaju pri ravnomernom kretanju (očigledna do te mere da se uči u osnovnoj školi) – u vreme Galileja bila je to nečuvena ideja za koju je bio potreban veliki um.
“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavljaj niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga! – odlazi sad iz te niše!
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!”
Reče Gavran: “Nikad više”.
“Zli proroče, ne znam pravo, da l’ si ptica ili đavo,
Al’ u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l’ ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
“Zli proroče, ne znam pravo, da l’ si ptica ili đavo,
Da li te je Đavo poslo, il’ te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sena
U dom ovaj opsednuti, – zaklinjem te, ah, ne ćuti
Reci, reci ima’ l melem jada, što me izmučiše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
Zrak tad k’o da gušćim stade, na me neki miris pade
K’o da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij taj nektar da u srcu zaborav Lenoru zbriše.”
Rače Gavran: “Nikad više”.
Sedih tražeć smis’o toga, ne govoreći ni sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, po kom svetlo senke piše,
Naslonit se na taj baršun, po kom svetlo senke piše,
Ona neće nikad više.
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
