Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Al’ taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše
Na baršun mi glava klonu, te misao sabrah onu,
Tu misao tužnu, bolnu; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… 
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”
Ove jeseni slavim tri decenije od kako sam se prvi put sreo sa National Geographicom. Slavim trideset godina „ljubavi na prvi pogled“, a evo bliži se i peti rođendan National Geographica na srpskom jeziku, koji vodim od samog početka.
Svoj prvi post u životu objavljujem u gostima, što je zadovoljstvo kad imate ovakvog domaćina.
Dakle, vratimo se malo na severozapad Bačke, u Sombor, početkom osamdesetih… Odrastao sam u višenacionalnoj i višejezičnoj sredini, što smatram prednošću, kao i odrastanje na ulicama obgrljenim zelenilom. U idiličnoj atmosferi tabananja u tada još nepoznati svet odraslih jednog dana telefonski poziv je utemeljio, ili isprovocirao moj fatum, sudbinu, ne znam kako bih to nazvao, nisam načisto s tim, kao u legendarnoj pesmi Partibrejkersa „1000 godina“. Poziv je uputio dr Matijas Rill, lekar iz Čikaga, koji je dospeo do Sombora i okoline tragajući za porodičnim korenima. Mog oca, lekara takođe, našao je u telefonskom imeniku. Nije mi bilo prvi put da čujem oca kako govori nemački, ali sam se na neki dečji, čudan način obradovao kada mi je otac saopštio da ide da se sretne sa nekim našim, verovatno dalekim, rođakom iz Amerike.
Nije mene uzbuđivalo inostranstvo. Velika familija rasejana je svud po Evropi, a do svoje desete godine obišao sam više zemalja nego neki moji sugrađani kafana. Pa ipak, željno, s nestrpljenjem sam čekao oca da se vrati. Dečji mozak naslućuje dobre vesti!
Dr Matijas Rill i dr Josip Rill su proveli nekoliko dana zajedno upoređujući podatke i porodična stabla, da bi naposletku ustanovili da jesu neki dalji rod, kao i da postoje varijeteti prezimena (Rill je nastalo od Rüll, a tu su još i Riehl, Ruehl, Ruel, Rüell itd…) o čemu su već imali neke ranije informacije.
Matijas se vratio u Čikago, a mi svojim tadašnjim obavezama. Kad jednog dana, na očevo ime stiže paket. Od Matijasa smo dobili poklon pretplatu na časopis National Geographic! I tako godinama, iz meseca u mesec NG je oplemenjivao naš dom…
Dok ja stajah još zatečen na odgovor spremno rečen,
“Nema sumnje,” rekoh, “ta je rič tek trica, ništa više
Od nesrećnog gazde čuta, kojega je sudba kruta
Pratila duž zloga puta, dok mu sve se pesme sliše
U tužaljke puste nade, pod teretom što se zbiše,
Od ‘nikada-nikad više'”.
(nastaviće se)
Ali Gavran sedi tamo i govori jedno samo,
K’o da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir preseče: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.
Tad će Gavran “Nikad više”.
(nastaviće se)
Samo mi nemojte reći da niste gledali barem neku verziju filma… Samo mi nemojte reći da niste znali da je to istinit događaj…
Na današnji dan pre 130 godina, 26. oktobra 1881. godine, odigrao se jedan od epskih okršaja Divljeg zapada: pucnjava kod O.K. korala u selu Tombstone na tadašnjoj teritoriji Arizone. Na jednoj strani loši momci: braća McLaury i braća Clanton. Na drugoj strani tri brata Earp i njihov verni prijatelj Doc Holiday. U sveopštem metežu, dvojica negativaca su pobegla, a trojica poginula. Trojica dobrih momaka su ranjena, a Wyatt Earp se jedini izvukao nepovređen.
Ako vam je do detalja: članak na Vikipediji ima više od 120 referenci, pa istražujte do mile volje. Ukratko: ovaj događaj je važan zato što je to bio početak kraja vladavine revolvera. Arizona je u to vreme bila tek teritorija pred osvajanjem, vladao je zakon jačeg, a ograničeni doseg ruke zakona je značio da begunci od pravde nalaze svoje utočište baš na takvim mestima kao što je to bio Tombston. Kriminalci su bili “snaga” sumnjivih preduzetnika koji su radili šta su hteli… I tome je trebalo stati na put (hm… ovo mi zvuči poznato)°.
Ostade legenda o velikom obračunu. Petparački turizam je učinio svoje i danas možete otići u Tombston i ispratiti rekonstrukciju te pucnjave. Odvija se svakodnevno, koliko čujem. To mestašce danas ima 1.500 stanovnika; te 1881. godine je tamo živelo preko 3.000 duša…
Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda te nejasne reči malo toga razjasniše.
Ali priznat’ mora svako da ne događa se lako,
Da živ čovek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom “Nikad više”.
(nastaviće se)
Prevideo sam onda, a evo – zamalo i sad…
Na današnji dan pre pet godina, 25. oktobra 2006. godine, izašao je prvi broj časopisa National Geographic Srbija.
Proslava petog rođendana sledi kad kroz koji dan izađe novembarski broj. Ali svejedno, red je da se setimo kad je počelo.
Za mene, pojava ovog časopisa na srpskom jeziku je isto što i svetlo na kraju tunela.
Očekujemo broj 61.
Citat dana dolazi od onog ko je bio prinuđen da upakuje svoje misli u fantastičnu ambalažu iluzije. A onda je on te misli davao drugima uz jutarnju kafu, umesto ratluka.
Cena jednog jajeta je tri dinara. Ako vam se to čini mnogo,
pokušajte da sami čučnete i da prodate to što budete sneli.Duško Radović
(“Beograde, dobro jutro”)
Onda su se neki šećeraši pobunili, pa su zatražili zaštitu svojih prava. I onda ratluka više nije bilo.
Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
“Al’ ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
