Tag: prog rock

U staklenoj kući

Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.

No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.

Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? Angry smile

Nastavite sa čitanjem… “U staklenoj kući”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”

Mesec i zec

Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.

Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.

Nastavite sa čitanjem… “Mesec i zec”

Ništa se zaista ne završava

Kako nam mediji uveliko kroje lažnu sliku stvarnosti oko nas, tako mi je sve teže da se snađem u obilju izvođača čiji se radovi u recenzijama dižu u nebesa. Znatiželjan kakav jesam, obično poželim da nešto od toga i čujem, a sve se završi tako da veći deo muzičke ponude završi u kantici za đubre. Muzička industrija je odavno u krizi, izmišljaju se kojekakvi štosevi da bi se privukla pažnja površne publike, a izvođači se trpaju u ponekad besmislene žanrove da bi se današnjoj publici lakše omogućilo snalaženje.

Niko više nema dovoljno vremena da se udubljuje u ono što sluša.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa se zaista ne završava”

Plovidba Mesečevim morem

U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.

Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Plovidba Mesečevim morem”

Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?

Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.

Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.

Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.

Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.

Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.

Nastavite sa čitanjem… “Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?”

Balada o mirovnjaku

VertigoKrajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.

Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.

Nastavite sa čitanjem… “Balada o mirovnjaku”

O čemu je cvrkutala Žar-ptica dok nismo pazili

Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.

Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.

I što bi rekao onaj armunikaš: mi se izvinjavamo.

Nastavite sa čitanjem… “O čemu je cvrkutala Žar-ptica dok nismo pazili”

Sloboda

U više navrata smo se uverili da dobre namere, talenat i muzička kompetencija ne moraju da znače i uspeh. Za Velšku grupu The Eyes of Blue malo ko je čuo, a krajem šezdesetih je bila jedna od onih koje su najviše obećavale. Naravno, svirali su muziku inspirisanu bluzom i psihodelijom, što je bilo popularno u to vreme, snimili dva komercijalno neuspešna albuma (jedan je producirao Quincy Jones!), napisali muziku za film… I stajali su u mestu.

Razočaran razvojem događaja i znajući njihove potencijale, menadžer im je sugerisao da promene ime i malo razrade svoju muziku.

Tako je nastala grupa Big Sleep.

Nastavite sa čitanjem… “Sloboda”

Jednog plavog jutra

Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.

Lakše promašiti nego uhvatiti.

Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.

Nastavite sa čitanjem… “Jednog plavog jutra”