Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…na sitne deliće.
Ne, nije animacija, majstori su rastavljali stvari na deliće koristeći “oštar alat, pretežno s rotacionim sečivima”. I to je sve što smo uspeli da iskopamo o ovom projektu, pošto sem videa ovaj projekat nema ni svoju zasebnu stranicu. Autorima svaka čast na strpljenju!
A sad, serija u nastavcima, sve sa najavama i dinamičnom strukturom nelinearne montaže. Najzad, nije mala stvar: ova serija je posvećena uvek aktuelnoj problematici izbora najboljeg poklona za tetkin rođendan.
Najbolja stvar od svih, i u skeču i oko njega, jeste to što sve naprasno prestaje da bude furiozno i završava se u antiklimaktičnom tempu, sve sa rekapitulacijom. Istina, dosadno…
Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)
Uvod
Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.
Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”
I tako su se zagledali u aero-akrobatsku grupu i onda… Gledaj pažljivo.
Nije da nije. Čuka da ti iskoči.
Колико језика знаш, толико људи вредиш – речено је давно. Ако ћемо право, то ми је рекла професорица енглеског, па би ту можда вредело додати и “фалите ме, уста моја”.
Често, а дуго већ, олајавамо наше политичаре како нису у стању ни српски да савладају како треба а овамо докторирају са све абстрактима. Није нека утеха да увек има и горих од нас. Овај човек ипо је, кажу, председник италијанске владе…
[видео је био овде]
Оно најважније, поенту на самом крају, је ипак умео лепо да каже да свима буде јасно.
За љубитеље финих језичких радова, препорука да обрате пажњу на титлове. Народни уметник је надмашио себе. Вреди гледати миц по миц.
Вредело је, тојест, док је видео био доступан… можда цела два дана. Јака ствар, уосталом, један виђени политичар покушава да говори на језику с којим нема појма, и не да јадном преводиоцу да заради тај ручак. Не знам што им је то сметало, као да се политичари не избламирају сваки час, и као да монтирање титлова није општенародни спорт на цевки… Код нас то као добар дан.
Ех, тај интернет, свашта на њему може да се нађе, само не може двапут. Можда бих га и нашао поново, да сам блејао у монитор цео дан, ал’ и Цевка је Гуглова, а Гугао има слуха…
Ludilo je brže od nas. Ludilo je brže i od Useina Bolta.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselin je uspaničen. “Vidite”, kaže Jan Vennegoor of Hesselink ljubaznoj, na čemu insistira uvek zabrinuta javnost, bivšoj šalteruši, sada već koordinatorki za odnose sa stanovništvom, svršenoj polaznici kursa Kako kreditno opteretiti Jana Vennegoora of Hesselinka. Tako počinje monolog Jana Vennegoora of Hesselinka što i nije loš početak, ako se već počinjati mora.
Nastavite sa čitanjem… “Jan Vennegoor of Hesselink je učinio sve što je mogao”
Pratiti akademski život zemlje Srbije mučan je i tegoban posao kojim se zapravo retko ko ozbiljno i bavi.
Većina se ljudi o događajima od javnog značaja obaveštava iz nekog od medija: dnevnih listova Politika (državnog po definiciji), Danas (pseudo-nezavisnih novina), Večernje Novosti (nacionalističkog glasila), Blic (novinarstvo iz nehata) ili ostalog dnevnog smeća; nedeljnika Vreme (izgubljenog u vremenu i prostoru) i njemusličnih; televizija nacionalnih frekvencija RTS (državnog po definiciji), Pink (degutantnog po sadržaju), Prva (udavljene u reklamama), B92 (karikaturalni brak senzacionalizma i istraživačkog novinarstva). U poslednje vreme na scenu su stupili i internet portali: Peščanik (zatvorena grupa ophrvana sujetama), Istinomer (bezlični skup usmeren ka nezaboravu), forumi na svakakve teme i sve tako redom, kojima Facebook i Twitter služe kao besplatna reklama, a broj sviđanja kao mera uspeha. Svaki od nabrojanih medija ima svoje čitaoce koji se uglavnom drže svojih mesta obaveštavanja, pa iako je moguće praviti i grupe medija (recimo Novosti, Pink i verujem.org), to je posao koji valja prepustiti nekim novim, nadam se korektnim, doktoratima psihologije. Zajedničko svim pobrojanim (i velike većine u itakodalje ostavljenim) medijima je posrnulost u sebičnost, nezainteresovanost za profesionalizam, za opšti boljitak, za istinu, za pravdu. Moje je da ovde i na svom primeru ispričam sic transit gloria e-novinae, to jest kako mi se čini da se to desilo Peri Lukoviću.
Nastavite sa čitanjem… “Petar Luković pod plaštom Superhika”
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
Sine magugu… doktorat
Društveni sistemi po prirodi stvari (koju je objasnio Njutn još onomad) jesu inertni. Obično je potrebno da neko postavi veliku smrdljivu bombu pod nos javnosti da bi se društvo razdrmalo i shvatilo dokle je doguralo. Na železnici, recimo, takva bomba je neka užasna nesreća u kojoj pogine jezivo mnogo ljudi. Akademskom svetu Srbije se desila kritika doktorata ministra unutrašnjih poslova. Dobra argumentacija kritike (uz svojevrsni post scriptum koji je dopisala dr Srbijanka Turajlić tokom sjajnog gostovanja na javnom servisu) u meni je izazvala neodoljivu potrebu da gvirnem u inkriminisani doktorat, da bih se svojim očima uverio (rodila me majka radoznalog).
Do čega sam došao, piše u zaključku. Ovde ne želim da se bavim (nimalo naivnim) pitanjima iz klase neslaganja naziva poglavlja u sadržaju i tekstu, te svrhom ukoričavanja i bibliotečkog skladištenja tzv. radne verzije teze. Pogledajmo tek citate rečenica iz uvodnih napomena i zaključka (delova teksta koji je neko ukoričio i koji ne podležu pitanju plagiranja koje je trenutno u fokusu javnosti) ozabavljenih u maniru e-novina zarad umanjenja posledica neizbežnih moždanih oštećenja tokom čitanja.
Još jedna simulacija tipa “šta bi bilo kad bi bilo”: kada bi Saturn pobegao sa putanje, pa prošao pored nas, kako bi to izgledalo?
Iskreno, verovatno bi mnogo veći problem bio metež u asteroidnom pojasu koji bi prolazak Saturna izazvao. Plimni talas mu tu dođe kao uobičajeni prolećni cirkus u Srbiji.