Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nedavno nas je Šef počastio odličnim prilogom o liku i delu Georgea Harrisona, a oko samog teksta se povela i interesantna diskusija u kojoj nisam učestvovao. Na umu mi je bila današnja pesmu koju niko nije ni pomenuo. Ona je jedna od najboljih koje je Harrison napisao, a prilično je nepoznata jer je objavljena samo kao singl.
Većina samuraja u vreme njenog objavljivanja igrala sa koficama u pesku ili nije bila ni rođena. 
No, prvo malo (pred)istorije. 
После те кафе, кренемо полако ка Зоћи. Успут је звао да провери јесмо ли устали, па смо тако знали да је устао и он. Ето, измислиш себи викенд а завршиш у клубу раноранилаца.
Није то далеко, у нашим мерама изађе четр ћошка, ал’ је низбрдо па изгледа још краће. Узбрдо је тешко, низбрдо је незгодно. Ал’ нисмо баш задрти равноземци, умели смо да се навикнемо и на то. Но се трудимо да идемо спорије, врућина већ почиње. Полако, уз зверање. И онда приметим свашта око себе.
(велика)
Овоме нисам могао да одолим. Из више разлога.
Boje su jedan od osnovnih pojmova poimanja sveta. Razaznajući boje, u najranijem dobu učimo da utvrđujemo razlike između stvari. I tako boje počinju da nas oblikuju.
Portal Vimeo krije mnoga prekrasna čuda video produkcije, a do njih ovih dana dolazimo zahvaljujući jednostavnom eksperimentu: birajući neku prostu ključnu reč kao kriterijum pretrage, nalazimo minijature koje nam se čine zanimljivim. Ovog puta, ta ključna reč za pretragu je glasila: water (voda).
Umesto jelke, nešto na višem nivou – i to višem u svakom smislu reči.
Ugodite sebi: raširite sliku preko celog ekrana.
Šta biste dali da možete da provirite kroz prozor kupole na Međunarodnoj svemirskoj stanici?
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)
Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.
Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.
’Twas in another lifetime, one of toil and blood
When blackness was a virtue and the road was full of mud
Ovaj ponedeljak je običan, kao i svaki drugi. Možda da mu damo dodatni plus zbog toplog vremena. Ali, aj’ da ne pravimo sveЦko pitanje od toga. Nekome i mnogo manja uživanja čine dan. Pazi ovog.
