Tag: tehnika

Grmi, seva, vreme se menja

Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.

Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.

Letnje računanje vremena u praksi

Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?

Nastavite sa čitanjem… “Grmi, seva, vreme se menja”

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.

Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”

Korisnički dnevnik

Za ovakve tekstove Šef obično kaže: „Nemoj se jeziti, nego pošalji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak više volim da uprljam ruke…

Nedelja, 17. mart 2013, 22:08

Dragi dnevniče,
Danas je naša družina imala neobičnog posetioca. Momčić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz Oriončića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. Baš Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reče kako je optički kabl njegove firme stigao upravo do naše zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sređeno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati koješta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A što te, mučenog, samog šalju u zgradu od 20 spratah? Ma, šalju nas više, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je što su mi oba rođena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaša. Doviđenja-doviđenja. Novi coitus sa Orionom počinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.

Nastavite sa čitanjem… “Korisnički dnevnik”

Kako najbolje skrcati milion evra

Mudri ljudi investiraju milion evra kada ih steknu ili ih barem daju na neki lagani rast kamate. Međutim, kako biste najradije potrošili milion evra?

Neko uloži u neku nepovratnu glupost. Neko napravi kuću šestog stepena ružnoće. Nekome je do putovanja oko sveta, i to po hotelima sa bar pet zvezdica. A neko kupi Ferrari Enzo. Pogotovo je efektno da takav auto kupi neki individualni poljoprivredni proizvođač kako bi mogao da krene u obilazak svog imanja, te ga obavi za kratko vreme, ali ne zato što je imanje malo, nego zato što je vozilo efikasno. Evo, ovako.

Ovo je dobra prilika da primetimo razliku između seljaka i seljačine.

Ovom liku nije potrebna ona pilula.

Potrošački vremeplov

Čuli ste, kladim se, onu parolu kako je više stvari izmišljeno u dvadesetom veku nego u celoj istoriji do kraja devetnaestog veka. Da li je baš tako, nisam siguran, ali nije ni bitno. Ima neke perverzne simbolike u sledećem video-kolažu.

Obratite pažnju na musavi smartphone. To me se posebno dojmilo. Ipak, moj favorit su dečija kolica.

Isprobavanje polovnog automobila

Tamo negde u belom svetu, kad kupuješ polovni automobil (ama, i nov) imaš pravo na probnu vožnju. A kako da uz pomoć skrivene kamere aranžiraš malo mučenja prodavca? Otprilike ovako:

Ako sam dobro razumeo, Jeff Gordon je neko veliko mudo u NASCAR trkama, a Pepsi ga je kupio, pa mu radi šta hoće. Tako je to kad ‘oćeš velike pare: radiš ono što ti kažu proizvođači pošećerene ofarbane vode.

Kako to ide u kancelariji bez papira

Jednom prilikom, ima tome deset ili više godina, bio sam intervjuisan za nekakvu špajz-televiziju iz okoline Beograda, gde su me pitali o budućnosti poslovne upotrebe računara. A tada su me pitali i da li je moguća kancelarija bez papira.

E, tad sam se nekako uzdržao da ne ponovim čuvene reči Lua Gerstnera, dugogodišnjeg izvršnog direktora kompanije IBM, možda najuspešnijeg u istoriji kompanije, koji je na to pitanje odgovorio rečima:

Kancelarija bez papira je kao WC bez papira.

Apsolutno sam uveren da su autori ove reklame znali za tu izjavu.

Jan je umrežen

Danas telefone kupuju samo neupućeni, mi tzv. normalni posedujemo računare koji, eto slučajno, mogu da postanu i deo GSM mreže. U zamenu, svakih trideset sekundi panično proveravamo da li je prenos podataka isključen, jer nam tako operatori deru kožu sa leđa, iako su dobre novce uložili baš u to da prenos podataka, koji nećemo koristiti, bude brži.

Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink kupuje mobilni telefon. Mada, zapravo mu ta naprava i ne treba. Imao ga je, jednom davno, 1992. godine, čim su se mobilni telefoni pojavili. I ništa, niko ga nije zvao. Jednom je saznao i razlog – jednom kada je u prevozu čuo Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala kako se žali supruzi: “Sasvim dobro sam konačno sredio imenik, znaš. Jedino ne znam ko mi je ovaj Vennegoorof, zvuči sovjetski.” “Ma, obriši ga, sumnjivo je to meni. I tiše pričaj!”, oštro reče supruga, brzometno procenjujući lica ljudi u dometu glasa njenog neozbiljnog bračnog saputnika. “Jednom komunisti, uvek komunisti. Durađe, Durađe…”, razmišlja ona, dok u glavi Jana Venegoora of Hesselinka bubnjaju njene reči “Obriši ga… Obriši… briši…” Jan Vennegoor of Hesselink histerično ustaje iz sedišta…

Jan Vennegoor of Hesselink se budi i shvata da stoji pored kreveta, užasnut. Polako ga preplavljuje talas sreće: samo je sanjao. Odmahivanje glavom, tuširanje. “Kupujem telefon. Valjda zna nešto taj psihijatar koji me ubeđuje da fudbal igram jer nisam siguran da li više mrzim majku ili školu, kada kaže da se moram suočiti sa svojim strahovima. Konačno, sada je 2013. godina, Nokia je propala, valjda su ostali nešto iz toga naučili.”


Nastavite sa čitanjem… “Jan je umrežen”