Nisam ispratio na vreme: danas je poslednji put uzleteo šatl Endeavour.
Slobodno premotajte negde na 1:00:00 i gledajte odatle, tu počinje uzletanje.
Obratite pažnju na zvuk uzletanja…
Tag: tehnika
Najveći model železnice na svetu
U Hamburgu se nalazi minijaturni svet koji raste iz godine u godinu, a već sad sadrži toliko elemenata da je to teško pregledati za jedan dan.
Miniatur Wonderland je čudesno mesto za one koji vole svet umanjenih prikaza. Otpočeo kao plan da se napravi najveći model železnice na svetu, ovaj projekat je odavno prevazišao samo tu ideju. Osvajajući “nove prostore” i razvijajući sadržaj do nivoa detaljnosti koji se graniči sa kompulsivnim ludilom, autori ovih prelepih maketa su uspeli da stvore mesto koje je danas glavna turistička atrakcija grada Hamburga.
Preporučujem vam da sledeći klip pogledate u HD režimu.
Montaže pokreta i panoramna fotografija
Jedna ideja izaziva drugu, ta druga navede na čeprkanje po arhivi, i dok dlanom o dlan, eto teme o jednoj – ne, dve tehnike u fotografiji.
Sve je počelo pre nekoliko dana, kada me je Boris, stari sajber drugar čije komentare ćete naći širom Suštine pasijansa, iznenadio šaljući jednu apsolutno zanimljivu fotografiju nastalu montažom. Pazi sad:
Ova petorica na slici 
su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:
Nastavite sa čitanjem… “Montaže pokreta i panoramna fotografija”
Panoramski prikaz neba
Nazovite ih vizionarima, entuzijastima, ludacima ili zamlatama. Svejedno, takvi ljudi pomeraju granice dok ih mi uzimamo zdravo za gotovo.
Panoramskim fotografijama smo se već bavili na stranicama Suštine pasijansa, a bavićemo se još. I baš kad sam mislio da nađem neku od danas već čuvenih panorama gradova, natrčim na panoramu neba, i to punu sferu.
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…
Osim klasične panorame koju možete veoma zumirati i pomerati u svim pravcima, dat je i prikaz sazvežđa, sve sa prikazom ugla i pravca na maloj šemi galaksije.
Pravo da priznam, dok sam jutros gledao tu panoramu, nisam mogao da verujem da će mi ta tema biti toliko zanimljiva. Kad sam pogledao na sat, shvatio sam da je jutarnja kafa odavno popijena, a vreme za posao odavno počelo…
(Via)
Tehnička podrška
De, da se podsetimo jednog starog video klipa. I da svi oni koji to do sada nisu videli (to jest, oboje) najzad vide.
Ista meta, isto odstojanje. Za dvadeset godina mog staža ili za 1500 godina postojanja uvezanih knjiga, navike korisnika tehnologije se nisu promenile. Mnogo puta sam sreo ljude koji su odlučili da su naučili dovoljno onog dana kad su završili svoje školovanje.
Eh… Nisam se ovome smejao ni kad sam gledao prvi put, pa ni sada. Pogađajte zašto.
(Via)
Ljubitelji bube uzdišu…
Sudeći po mnogim mojim drugarima i poznanicima, kult Folksvagenove bube ne jenjava. Štaviše, izgleda kao da jača…
Jedna prilično posebna buba je na prodaju: to je frizirani kabriolet, model iz 1963, sa pojačanim Fordovim motorom od 351 kubnog inča i odgovarajuće pojačanim vešanjem… Prvi vlasnik beše, ni manje ni više, glumac Paul Newman, a sadašnja cena…
..a sadašnja početna cena, ni manje ni više, 250.000 USD. Mo’š misliti, pa to nije ni trista ‘iljada… dolara… 
A 351 kubni inč?… Sitnica, veli answers.com: nokat ispod 5.800 cc 
Bule, koliko bi koštala registracija ovog mališe? Trista konja… 223,7 kW, uh-m…
Volite li VW bubu ili ste indiferentni, kao ja?
(Via)
Samo tri slova, a tolika razlika
Citat dana dolazi od mog starog drugara.
Two weeks ago, 80 Mbps Internet free of charge in hotel in Romania. Today, 1 Mbps Internet for 2 EUR per hour in hotel in Roma. Such a big difference for only three letters…
Vladan Aleksić,
via Linkedin.com
P.S. Neću da prevodim, nema smisla.
Izgleda da je svetu stalo…
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
25 godina posle Černobilja
Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?
Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.
Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!
Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.
Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.
Kako se ne pravi sajt radio stanice
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”