Tag: umetnost

(Isečak)

…

Dedica – prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mi je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste… Obojica su plakali…

– Razumem vas, da. Sve mogu da razumem ako hoću da oprostim. U meni je duša, kao u trojanskog konja trbuh, mnogo u nju može stati. Ja sve praštam ako hoću da razumem. A ja razumem… Vi biste samo kompota i belog hleba. Alo kod mene ne nalazite ni jedno ni drugo. I vi ste, jednostavno, primorani da pijete ono što nađete umesto onog što želite…

Pritisnuo sam ih svojim dokazima, oni su pokrili lica, obojica, i pokajnički se klatili na klupi u ritmu mojih optužbi.

– Podsećate me na jednog starca iz Petuški. On je, takođe, pio tuše, pio je samo ukradeno: zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije. On je to zvao “piti bratimljenje”, on je i umro i toj svojoj zabludi… Onda? Znači, i vi ste se odlučili za bratimljenje?…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?

Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…

Ali, kako loviti i koga loviti?

Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Ali ako čovek neće da prohuji svetom, neka baci svinjama i “hananski balzam” i “miris Ženeve”. Najbolje će učiniti ako sedne za sto i pripremi sebi “komsomolkinu suzu”. Taj koktel je mirisan i čudan. Kasnije ćete saznati zašto je mirisan. Prvo ću vam objasniti zašto je čudan.

Onaj koji pije votku sačuva i zdrav razum i pamćenje, ili, naprotiv, najednom izgubi i jedno i drugo. A u slučaju sa “komsomolkinom suzom” je smešno: popiješ sto grama te suze – pamćenje sigurno, a zdravog razuma k’o da nije ni bilo. Popiješ još sto grama – i sam se čudiš: odakle toliko zdravog razuma? Kud je iščezlo pamćenje?

Čak je i sam recept “suze” mirisan. A od gotovog koktela, od njegovog mirisa, može se na trenutak izgubiti svest. Ja sam je, na primer, izgubio.

Lavanda	15 gr.
Vrbena	15 gr.
Brezova voda	30 gr
Lak za nokte	2 gr.
Zubni eliksir	150 gr.
Limunada	150 gr.

Smesu od koje se priprema treba dvadeset minuta mešati grančicom orlovih noktiju. Drugi, istina, tvrde da se u slučaju nužde orlovi nokti mogu zameniti bršljanom. To nije tačno i opasno je. Secite me uzduž i popreko – ali nećete me prisiliti da “komsomolkinu suzu” mešam bršljanom, ja ću je mešati orlovim noktima. Kidam se od smeha kad vidim kako “komsomolkinu suzu” mešaju bršljanom a ne orlovim noktima.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

I uverićete se: ono će početi pred kraj tog sata. Kad prvi put štucnete, iznenadiće vas iznenadnost njegovog početka, zatim će vas iznenaditi neotklonjivost drugog puta, trećeg puta et cetera. Ali ako niste budala, brzo ćete prestati da se čudite i latićete se posla: zapisujte na hartiji u kojim intervalima vas spopada štucanje – u sekundama, naravno:

– osam – trinaest – sedam – tri – osamnaest.

Pokušajte, dakle, da ovde pronađete neku periodičnost, makar najpribližniju, pokušajte, ako ste ipak budala, pokušajte izvesti neku besmislenu formulu, da bi makar nekako prevideli trajanje sledećeg intervala. Život će ipak promeniti vaše teleće raspoloženje:

– sedamnaest – tri – četiri – sedamnaest – jedan – dvadeset – tri – četiri – sedam – osamnaest –

Priča se da su vođi svetskog proletarijata Karl Marks i Fridrih Engels brižljivo proučili shemu društvenih formacija i na osnovu toga su uspeli mnogo da predvide. Ali, ovde oni ništa ne bi mogli da predvide.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

S tom zagonetkom sam se borio tri uzastopne godine, svakodnevno sam se borio, a ipak sam svakog dana posle desete zaspao.

A sve se pokazalo tako jednostavno: ispada, ako ste već popili petu, morate i šestu i sedmu, i osmu i devetu popiti najednom, iz cuga – ali popiti nestvarno, to jest, popiti samo u uobrazilji. Drugim rečima, morate jakom voljom – ne popiti ni šestu, ni sedmu, ni osmu, ni devetu.

A pošto izdržite pauzu, pristupite direktno desetoj, kao što devetu simfoniju Antonina Dvoržaka, faktički devetu, uslovno nazivaju peta, postupite baš tako i vi: uslovno svoju šestu nazovite deseta i budite uvereni: sad ćete neometano jačati i jačati od šeste (desete) sve do dvadeset osme (trideset druge) – to jest, jačaćete do granice iza koje sledi bezumlje i svinjarija. Ne, časna reč, prezirem pokoljenje koje dolazi za nama. Ono u meni izaziva gađenje i užas. Maksim Gorki o njima neće ispevati pesmu, ni pomisliti. Ne kažem da smo mi u njihovim godinama vukli čitavo breme svetinja. Bože sačuvaj! – svetinja smo imali jedva-jedva, ali zato, koliko smo stvari imali na koje nam se nije pljuvalo, a oni – na sve pljuju.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A znate li vi koliko je još na svetu tajni, koliko je mnogo neistraženog, i koliki je prostor za one koje privlače te tajne! Pa, evo najjednostavniji primer:

Zašto je to ovako, ako si juče pio, pretpostavimo, sedam storina i pedeset grama, a ujutro nije bilo prilike da se napiješ – posao i sve slično – i tako daleko posle podneva, propativši šest ili sedam sati, konačno si popio da bi olakšao dušu (pa, koliko si popio? Pa, recimo, sto pedeset grama) – zašto tvojoj duši nije lakše?

Muka koja te je pratila od jutra do tih sto pedeset grama smanjuje se mukom drugog stepena, stidljivom mukom, obrazi postaju svetlo-crveni, kao u prostitutke, a ispod očiju se pojavljuje modrina, kao da juče nisi pio svojih sedam stotina i pedeset, kao da su te juče, umesto toga, čitavo veče lupali po njušci? Zašto?

Reći ću vam zašto. Zato jer je taj čovek postao žrtva svojih šest ili sedam radnih sati. Valja umeti izabrati sebi posao, loših poslova nema. Mučnih profesija nema, valja poštovati svako zanimanje. Valja odmah posle buđenja nešto popiti, čak ne, lažem, ne “nešto”, nego baš ono što si juče pio, i piti sa pauzama od četrdeset do četrdeset pet minuta, tako da bi do večeri popio dvesta pedeset grama više nego prethodnog dana.

E, tada neće biti ni muke ni stidljivosti, a lice će biti tako belo kao da te već pola godine nisu lupali po njušci.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Vi ćete mi reći: Venjička, zar misliš da si ti kod nje jedini zločinac?

Baš me briga! A – tek vas! Neka je čak i neverna. Starost i vernost donose bore oko njuške, a ja ne želim, na primer, da na njenoj njušci budu bore. Neka je i neverna, ne baš, razumljivo, “neka”, ali ipak neka. Zato je ona sva satkana od slasti i mirisa. Ona nije za vatačinu i drobljenje – ona je za udisanje. Pokušao sam da prebrojim sve njene obline, i nisam mogao da ih prebrojim – stigao sam do dvadeset sedam i tako sam crkao od umora da sam popio zubrovku i, ne završivši, napustio brojanje.

Ali kod nje su najlepše podlaktice. Naročito kad maše njima, oduševljeno se smeje i govori: “Eh, Jerofejev, grešan si ti mudonja!” Oh, đavolica! Zar se može takva ne udisati?

Dešavalo se, naravno, dešavalo se da je bila otrovna, ali sve je to sitnica, sve je to u cilju samoodbrane i tamo nečeg ženskog – u to se ja malo razumem. U svakom slučaju, kad sam joj prodro do duše, otrova nije bilo, tamo su bile maline sa šlagom. Jednog petka, na primer, kad sam bio usijan od zubrovke, rekao sam joj:

– Hajde da čitavog života hodamo zajedno! Odvešću te u Lobnju, obući ću te u purpur i svilu, zarađivaću prazneći telefonske automate, a ti ćeš mirisati – na ljiljane, recimo, mirisaćeš na ljiljane. Hajdemo!

A ona mi je – ćuteći – pružila šipak. Ja sam ga čežnjivo prineo nozdrvama, omirisao ga i zaplakao:

– Ali zašto?… Zašto?…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)