Konačno se i to dogodilo. Šef je insistirao da bude i ranije, čak i potegao ono svoje čuveno pravilo. No, mi smo se tek sad stvarno dosetili da zajednički odradimo jedan Utovar.
Jedne noći u decembru januaru, kad je bila ‘ladna topla zima, Šef nas je okupio u glavnoj jedinoj prostoriji redakcije, pripalio valjkasti smotuljak sa isušenom onom biljkom koja se nekad koristila za izradu užadi, povukao dim, prosledio smotuljak dalje i izrekao reči koje ćemo svi pamtiti:
– Momci, samuraji SKOJ-a! – reči su išle lagano, ne bi li ostale urezane u sećanju. Za to vreme valjkasti smotuljak je izvrteo prvi krug međ’ članovima redakcije samurajima.
– Vi znate da dolazi ‘ladna zima. – Nastavio je Šef ne menjajući brzinu. Smotuljak je pratio taj tempo. – I valja mi onih 50 tona uglja najzad pretovariti u podrum. Od kad mi je stigao onaj račun za struju, više je ne koristim za grejanje.
Samuraji SKOJ-a potvrdno klimnuše glavama. Šef je nastavio kao da mu ova reakcija ništa nije značila. A i što bi?
– Ono, jes’ da se nisam skidao sa torenta, svlačio one ruske filmove, al’ mislim da su i ovi iz EPS-a preterali.
Šlihtarske samurajske glave nastaviše da se klimaju.
– Zato mi predstoji ogroman posao. U stvari čak dva posla: pretovar i žalba na račun. Stoga vama ostavljam da odradite Utovar. Kontam, umete se vi snaći i bez mene.
Valjkasti smotuljak je posle ko zna koliko krugova došao do kraja, izgubio valjkasti oblik i Šef ga pogleda u želji da se tu još nešto može korisno izvući. A onda je to dokazao. Pogledao samuraje pogledom koji je značio “ja sam rekao svoje”. Samo za trenutak se zbunio što umesto samuraja SKOJ-a vidi nindža kornjače. Brzo je shvatio šta bi moglo biti uzrok.
Beše ono trik pitanje: “Šta je gore – neznanje ili nezainteresovanost?” na koje uobičajeni odgovor za daštanje vazda spremnog građanina Srbije glasi “Ne znam i ne zanima me”. Tako će, otprilike, izgledati nastupajući republički izbori. Ništa nije slučajno, dakako: manevar uspostavljanja unitarne vlade će verovatno uspeti, a šta će potom biti jednako je odgovoru na ono pitanje s početka. Verujem, takođe, da ova opipavanja javnog mnenja kroz “zastrašujuće” izjave, poput one o uravnilovci siromaštva među starijima od 65 godina, zaista i služe da se ispita da li je pravi čas za Onu Konačnu Tranziciju, u kojoj će siromaštvo najzad postati institucija, a ne samo realnost.
A to prežderavanje čak nije ono najgore. Hoću da kažem: nekada je uzor lepote bilo dobro uhranjeno telo, renesansa nas je podsetila na grčki model. A danas su to one giljave manekenke koje niko normalan ne bi ni štapom dodirivao, a Holivud se ubi objašnjavajući kako je to lepo, ali se mi ništa ne razumemo u lepotu… Pa, znate kako: u tu lepotu, ako je to lepota, i nemam želju da se razumem.
Ako pohodite društvene mreže, u prvom redu fejZbuk, pa imate bar dvesta-trista takozvanih “prijatelja” tamo, sigurno ste primetili trend odricanja od kritičkog razmišljanja i potpunu predaju petparačkim emocijama tipa “bolje je biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan”. Ne očekujući da je neko možda dao svoje mišljenje o nečemu odavno, nepažljivi ljudi ponovo skreću pažnju drugih na neke “lepe” stvari koje to nisu.
Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.
Bez obzira na to, stvari se doista dešavaju brzo. Eto, brže-bolje smo zapalili baraku da se ne bi u nju slučajno neki nesrećnik sklonio od zime. Da je neki naš, pa još ajde-de, a ovako… Uostalom, koga briga za to što se kometa raspala u perihelu kad _urir dobro zna kakvu ujdurmu su napravili roditelji umrle devojčice (a prvi su znali i da se kometa nije raspala). Ali, pošto to nije više toliko pikantno, daj da vidimo hoće li onaj čuveni fudbaler prihvatiti da preuzme kormilo fudbalskog saveza… Nije važno koliko nešto košta dok god ima da se kupi, poručuje nam država pretećim tonom, znajući da pamtimo 1993. godinu, te nam ga na kvarnjaka zavuče povećanjem akciza na dizel za 4 dinara i PDV-a na računare i opremu sa vašljivih 8% na evropskih 20%.