Na mojoj opštini su izbori za manje od mesec dana.
Nedeljom volim da sabajle (po merilu nekog ko je na pragu srednjih godina, ne po penzionerskom časovniku) potegnem u bakaluk. Prvo pijaca, koja mi je samo par frtalja od habitata, gde se prvo kod Dragana snabdem sremskim sirom, a onda kod neke leskovačke ekipe prebiram šta ću turiti u njega: svež bosiljak, vlašac ili sremuš, šta već imaju na raspolaganju tog dana. Onda do pekare, odakle me put natrag navodi pored lokalnog Maxija. Zgodno mesto, navraća svet, a pritom ima plato ispred taman za postavku pultova i punktova raznih stranaka i udruženja koji bi da me prosvetle šta mogu učiniti za moju dušu i telo (biračko). Ne usporavam korak, već na njihove ljubazne provokacije odgovaram preko ramena:
– Da li ste čuli za “Dveri”?
– Na žalost, jesam.
ili
– Da li znate za opasnosti genetski modifikovane hrane?
– Da li vi znate za opasnost od onih koji pričaju o opasnosti genetski modifikovane hrane?
Ulazim u stan, raspoređujem štogod po frižideru, štogod po kuhinjskom pultu, seckam svež vlašac i ređam u posudu jedan red sremca, jedan vlašca… Utom mi neko zvoni na vratima. Otvaram ih onom jednom rukom što nije umazana i zatičem nasmejanu bakicu u pratnji nasmejanog mladića u odelcetu s kravatom vezanom u slabaški čvor (Jehovini svedoci nikada nisu savladali veštinu vezivanja “vindzora”, ni čitavu deceniju otkako je nošenje kravata ispalo iz mode):
– Da li ste znali da postoji i život posle smrti?
– Naravno da znam, upravo čitam Gejmenovu “Nikadođiju”.
Ostavite me bre više na miru, ljudi…
Primenjeno znanje ljudskog roda, poznato i kao tehnologija (shvatam je ovde u širokom smislu, od novog mobilnog telefona, preko ulaska GMO kod nas i ulaska nas u EU, do prava homoseksualaca na držanje za ruke u parku), dvosekli je mač. Odabrati kojoj ćemo se oštrici obratiti – onoj koja nas seče ili onoj kojom sečemo – naš je izbor. A kao i svi drugi, i ovaj izbor leži u nama. I tako nam i ova tema, baš kao i sve ostale, vraća bumerangno u nos stare reči Poznaj samoga sebe. Svako od nas, siguran sam, poznaje ponekoga ko radi posao koji ga čini nesrećnim. Takve ljude upravo prepoznajemo po tome što oni zapravo znaju šta bi ih to učinilo srećnim, jer ponekada to i rade. No, vrtlog svakodnevne inercije usisava ljude u tehnološki haos: imati kola, mobilni telefon, kompjuter, kancelarijski posao, stan, kredit, mišljenje – i u svemu, i sa svim, se snaći. Čovek jeste do sada najprilagodljiviji kičmenjak, ali ta prilagodljivost ne govori da bilo koji čovek može da koristi bilo koji mobilni telefon, već da će isplivati, jednom kada ga nosi, iako nema pojma šta će mu to zapravo.
Ali to svakako ne znači da ću popustiti. Jer popuštanje je trenutni poraz. Samo mi treba čas da udahnem vazduha, da malo gledam svoja posla, da se odmorim od praznog hoda i da nađem zadovoljstvo u privremenom odricanju od informacija. U međuvremenu, paziću, jer što reče Toda, istorija upravo jede pasulj… To je dobro, jer to je čas da pomislimo na one koji su se zavukli u šupak istorije i čekaju da prođe opasnost…
Nemam potrebe da objašnjavam išta: jedina razlika između mene i histeričnih je u tome što nisam odmah počeo da vičem tako da ne čujem sve što ima da se kaže na temu zahteva WTO da dozvolimo PROMET (NE proizvodnju, nego samo promet) namirnicama koje sadrže komponente od genetski modifikovanih organizama.
I odosmo nas trojica u neki inkognito stan na Limanu 1, sa tri provere dok nismo pušteni u krug. A onda, blamaža: “veletrgovac” nije mislio da će trojica doći pa birati komad po komad, nego je to pravilo važilo za one koji uzmu po pet primeraka od svakog CD-a iz ovog, ovog i ovog reda, pa po deset iz ovog i konačno, da se popuni do stotke, ajde-de, izaberi još tih pet… Ali, lik nas je ispoštovao°, da ne kažem da je izdržao tih sat vremena biranja.
