Tag: utovar nedeljom

Kao i svako pos’o rađen za vreme raspusta, tako su i u ovom angažovani kolac i konopac, odakle su preuzimani svi prilozi tokom ne manje od četr nedelje luftiranja mozga.

Ako ste mislili da smo se odmarali, prevarili ste se. Ako ste očekivali da preispitamo svoje stavove, prevarili ste se. Ako vas je đavo naveo da se nadate nekim kapitalnim promenama, prevarili ste se. I da ne zaboravim najvažnije: ako vam je bilo po volji da na Suštini pasijansa osvanu neki sadržaji koji se mogu eksploatisati i bez aktivnog angažovanja prostora između ušiju, grdno ste se prevarili. Zaboga, pa šta ste očekivali? Da počnemo da kačimo mačiće i kučiće po ovom blogu?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. septembar”

Koja je prava mera za odmor? Lipsaću radeći pre nego što otkrijem odgovor na to pitanje.

Ne, nisam ja gadljiv na letovanja i razne oblike tzv. godišnjeg odmora. Samo ne verujem u onaj sindikalni princip dotičnog godišnjeg odmora za sve pare i po svaku cenu. Otići nekud, raditi nešto, biti neko vreme nezavisan od nečeg što predstavlja svakodnevni teret, to je sasvim u redu dok god se ne pretvori u nekakvu svoju kontru.

Prethodna tri leta, Jasna i ja smo lutali po Srbiji. Lutaćemo opet, šta ja znam kad. Sad smo to zamenili pohođenjem nekih zanimljivih rock koncerata, par vikenada po nekim vinarijama i gluvarenjem po sajberprostoru. Nije nam se dalo da ponovimo neke šablone putovanja jer smo se možda malčice i premorili od njih.

A nije da nije, pride se krijemo od nekih dobrih ljudi koji nam toliko intenzivno žele dobro da uopšte ne primećuju da je ćutanje zlato. Zapravo, to je to: veliki odmor je kad mogu da ćutim, ne moram nikog da slušam i, obaška, ne pišem ništa barem nedelju dana.  Elem, odmaranje je i mentalni proces.

I šta sad, pedalj do kraja sezone putovanja? Možda neke kraće foto-ture? Pa to uopšte ne bi bio nemoguće. Sanjam neki salaš usred atara, poput onog koji sam fotografisao iz balona prošle godine… Mesto na kome nema ni struje ni telefona ni komšiluka, ali zato postoji podrum sa buretom.

U izvidnicu krećemo već danas. Preko Dunava na zapad, da nađemo onaj savinjon.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. avgust”

Leto, godišnje doba za radost… Zato danas nećemo o politici.

Zapravo, nikad da vas priupitam: verujete li vi u stereotipe°? A koji su to stereotipi? Možda oni koji su vam se usadili u poimanje sveta dok ste bili sasvim mala deca? Ili oni koje su vam sistematski usadili u glavu u školi? Možda je to nekakva vaša projekcija mudrosti življenja, potekla ko zna odakle? Ili ste se pomirili sa okolinom, sudbinom i čovečanstvom, pa na svet gledate onim očima kao kad puštate vodu za, k-hm, minulim radom?

Koji je vaš omiljeni stereotip? Samo ne recite da je to onaj “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko… (znate nastavak)”. I nikako, ama ni slučajno nemojte citirati nešto ukaljano upotrebom u reklamama (neko negde napisa “wrecklama” – dopada mi se, pasuje, mada je to derivat engrpskog).

Ako baš želite da znate (ne želite, nego vas saterujem u stereotipno poimanje banalne ideje), ja verujem u stereotipe baš zato što silnu energiju trošim da se iz njih iskobeljam. Primećujem da su moji omiljeni stereotipi već uokvireni u poslovice, pa mi je lako da ih izreknem.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 4. avgust”

Demagogija je postala temeljni princip društva: kao da nismo već dovoljno jadni i bez takvog gledanja na svet.

Koliko me sećanje služi, kad god se desi neki potpuno nebitan, ali globalno objavljen događaj, desi se cunami-talas demagoških rasprava. Evo, kraljica Elizabeta II je dobila praunuče, medijski spektakl na Ostrvu je bio primeren, a onda je počelo… Najpre se prokljuvilo u Americi, koja već frtalj milenijuma ne može da se otrgne od podsvesnog osećanja inferiornosti prema najvećim kolonistima u istoriji: hiljadu idiota je kojekuda po Mreži objavilo kako postoje važnije teme od grickanja noktiju dok novopečeni roditelji objave ime deteta. Pritom, dakako, niko se nije tim važnijim temama bavio nedelju dana pre, dok vesti još nije bilo.

A onda, samo sam čekao kad će da počnu, i fejZbuk spameri su krenuli da objašnjavaju kako je ovaj svet pomahnitao kad je važnija vest o “ovom detetu” (pritom vidimo fotografiju nekog nepoznatog klinca starog 6-8 meseci, sve sa krunom na glavi i crvenim plaštom) od “ovog deteta” (i vidimo sliku nekog ispijenog, očigledno gladnog crnčeta Afroafrikanca). Poruka bi trebalo da bude jasna: jeste da je bolje biti zdrav i bogat nego siromašan i bolestan, ali pošiljalac poruke očekuje da mi makar saosećamo sa onima kakvi ne želimo i sami da budemo. Ili tako nekako.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 28. jul”

Strpite se koji sat, da dođem sebi od sinoćnjeg derneka.

Aiiiijjjj.

Najzad sam shvatio koncept: niko nije kriv.

Mala matura se pretvorila u ćorak: niko nije kriv.

Saobraćajni koridori nisu napravljeni, a pare za triput veći posao su potrošene: niko nije kriv.

Tijana je umrla jer je ipak bilo prekasno: niko nije kriv.

Nema para za kulturu: niko nije kriv.

Kriminalci dobijaju uslovne kazne dok čovek ide u zatvor jer je spasao mače: niko nije kriv.

Parama na Kipru se uđe u trag, a onda odjednom nikom ništa: niko nije kriv.

I dalje plaćamo gas kao da ga pakuju u kristalne boce od pola litre: niko nije kriv.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 21. jul”

Ovde sve mora naopako. U slučaju da nije, učinićemo da jeste. A ako već jeste, pravićemo se pametnijim nego što jesmo. Dva primera iz akademske sfere: zbog mesta dešavanja, strašnije je nego inače.

U slučaju da ne pohodite kojekakve domaće portale vesti, možda ste i omašili vest koja je najpre zazvonila kao vetrić promene u društvu: profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Rajna Dragićević je održala nesvakidašnji govor apsolventima sa katedre srpskog jezika. Izvesno ponesena momentom, štogod je prenaglasila uticaj profesora srpskog jezika na celokupno društvo (kamo te lepe sreće), ali računam – u motivacionim govorima je dozvoljeno i to.

Ali ne i u Srbiji.

Posle prvog udara iznenađenja, počeli su da se javljaju ljudi koji su brže-bolje osudili taj govor, nazivajući ga primerom elitizma i snobizma, a bilo je čak i težih reči. Eto, profesorki je zamereno to što je od mladih akademaca s pravom očekivala da pročitaju ponešto između redova i da nađu svoje mesto u društvu koje već četvrt veka nastupa isključivo sa pozicije osude pameti. Eto, neko se dosetio da biti profesor srpskog jezika nije probitačno zanimanje u Vankuveru i Torontu, pa je našao da je sirota Rajna sve to pričala zato što je uvređena zbog nedostajuće šanse. Na stranu reakcije iz navijačkog miljea, gde se trenutak razmišljanja smatra slabošću, po kojima se sarkastično i prenaglašeno ponavljaju teze kako je “sramota biti kapitalista i imati stan”.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 14. jul”

Opa! Otkud vi ovde! Kako to niste ispred televizora?

Reći ću vam kratko i direktno: ako ste na Suštini pasijansa u vreme kad počinje veliko finale takozvanog belog sporta, ima nade za vas. Ne zbog Suštine pasijansa, nego zbog vas samih. Poštujem vaše nastojanje da zadržite mentalni integritet. Štaviše, divim se tom naporu.

Da me ne razumete pogrešno: nemam ništa protiv tenisa°. Nemam ništa protiv toga da vam uspešni teniseri pomažu da iluziju života učinite prijatnijom nego što jeste. Nemam ništa protiv hvatanja slamke da pokažemo svetu kako imamo perjanicu kojom vredi da se hvalimo (ignorišći činjenicu da ta perjanica prijavljuje boravište u poreskom raju Evrope, a Srbiji zamazuje oči javnosti uz pomoć efikasnih PR agencija). Nemam ništa protiv toga da porodični biznis te porodice cveta još stotinu, ama hiljadu godina. Obaška nemam ništa protiv toga kako vi organizujete svoje slobodno vreme – to pogotovo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 7. jul”

Imamo vlast kakvu zaslužujemo. I tačka.

Posle mesec i po dana, po završetku karantin-posla, odlučih da usmerim pažnju na dnevne vesti – i imam šta da vidim, kuku si ga meni. Postalo je moderno okretati teze o javašluku i podvoditi objašnjenja na najjednostavnija, onakva koja se lako razumeju i kojima neko pokušava da zametne trag sopstvenoj slabosti u procesu razmišljanja. Ne mogu da istrpim to što krijemo svoju glupost samo zato što je neki ministar nemoralna ličnost. Objasniću vam u tri slučaja.

Slučaj prvi: zamena teza. U nekoj FB grupi sam video kako je na testu male mature iz srpskog (da, baš na tom testu) podvučen odgovor gde se reč “ne” piše spojeno uz glagol i to je bio tačan odgovor. Prebrojao sam oko dvadeset replika zgražavanja i psovanja na tu vest, a onda sam upitao “Izvinite, a šta je bilo pitanje? Da nije zadatak bio da se podvuče netačna upotreba reči ‘ne’?”. Odjednom – nema više reakcija posle moje poruke. Posle nekoliko sati, javlja se neko i veli da je proverio test: jeste, upravo je to bio zadatak. Niko, ali niko od onih pljuvača nije našao za shodno da javno preispita svoje ponašanje. Da li je tom ponašanju kriv Šumenko? Ne, nije: njegove krivice su brojne, neke i spektakularne, ali ovo nije bio njegov trenutak sranja. Da li će bukači pokušati da prikriju svoje glupavo ponašanje izvrtanjem teze? Da, hoće.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 30. juni”