Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Citat dana dolazi od mog starog drugara.
Two weeks ago, 80 Mbps Internet free of charge in hotel in Romania. Today, 1 Mbps Internet for 2 EUR per hour in hotel in Roma. Such a big difference for only three letters…
Vladan Aleksić,
via Linkedin.com
P.S. Neću da prevodim, nema smisla.
Jedan od najboljih pakovanih dokumentaraca koje sam u životu gledao: Želimir Žilnik u akciji. Tačnije, u totalnoj akciji.
Svaki sekund vredi. Gledajte i slušajte pažljivo.
Moj lični favorit: onaj što izigrava Erica Burdona na oko 7:00 
I onaj na 8:50 što je sluš’o on tu kritiku… 
I da ne zaboravim onog što je dostigao zen. 
(Via)
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
Danas je 226 godina od rođenja velikog ornitologa, pa je objavljen novi Google doodle u tu čast.
Džon Džejms Odubon (John James Audubon) je imao pomalo surov, ali veoma efikasan način da crta ptice koje je proučavao, a beležio je sve redom duž američkog kontinenta. Naime, imao je običaj da ubije pticu, a zatim da je uz pomoć žica namesti tako da maksimalno izgleda kao da je ptica u nekom pokretu u svom prirodnom okruženju. Takav pristup je bio nov u to vreme, u prvoj polovini 19. veka. Njegov uticaj na razvoj biologije i, posebno, ornitologije, nauke o pticama, nemerljiv je. Usput, smatra se da Odubonovi crteži ptica imaju i nesporno visoku umetničku vrednost.
U pretrazi koju danas nudi Google, posebno pogledajte zanimljivi članak u kome se govori o Odubonovoj originalnoj knjizi koja je u par navrata dostigla rekordne vrednosti na aukcijama.
(Via)
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.
Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!
Pinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).
Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.
Već godinama se dvoumim da li je moja omiljena životinja beli medved ili je tigar. Nema veze, dvoumiću se i dalje.
Pre par dana sam naišao na neverovatnu fotografiju.
Ajd’ dužina jezičine, nego obratite pažnju na resice na jeziku.
Šta biste vi radili kad biste imali priručnu crnu rupu?
Ovaj nije računao na loš kvalitet lepljive trake (da ne kažem selotejpa).
Siroma’ čovek.
(Via)
