Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naslov bi trebalo da glasi “najbolji ruski nezvanični akvapark”, jer nije nemoguće da su i Rusi počeli da prave skupe vodene igraonice za decu i odrasle. Ovde je trebala samo kanta nafte – i eto veselja!
Pitaćemo se ko je to dopustio, ali nećemo to nikad saznati, pa se ne treba previše opterećivati. Valjda niko nije poginuo u tom, hm, akvaparku…
Baš zanimljivo: danas je 33 godine od premijere prve instance filma “Gospodar prstenova”. A znate li da Hobit postaje punoletan sa 33 godine?
Na današnji dan, 15. novembra 1978. godine, održana je premijera filma The Lord of the Rings, po čuvenom delu epske fantastike J.R.R. Tolkiena i u režiji Ralpha Bakshija. Taj film je napravljen kao neobična kombinacija animacije i rotoskopije (animacija preko pokreta živih glumaca). Nažalost, film pokriva samo “Družinu prstena” i “Dve kule“; drugi film je trebalo da pokrije fabulu dela “Povratak kralja“, ali negativna kritika je učinila svoje i pored toga što je film doneo nekakvu zaradu, pa drugi film nikad nije snimljen. Ostade delo bez klimaksa.
Nema veze, reći će neko – danas legendarni filmovi Petera Jacksona, koji u totalu produženih verzija traju preko 11 sati, svakako pokrivaju detaljniju priču, i to u tehnici koja daleko prevazilazi Bakšijev rad.
No, da li je baš tako?
Upravo je ovo poređenje razlog ovom prilogu. Razrešiću ga onako kako najbolje umem: kao neko ko je šest puta pročitao “Gospodara prstenova“. Jer, dragi moji: to delo se najpre čita, a zatim gleda.
Nastavite sa čitanjem… “Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija”
Ako ste kibicovali trke Formule 1, verovatno ste viđali kako na nekim bolidima postoje kamere. One su obično ugrađene u zadnji stabilizator ili negde blizu iznad glave vozača, tačnije – pilota. Međutim, da li ste se ikada zapitali – šta pilot sam vidi dok vozi? Evo jednog pokušaja da se to snimi kako treba.
Izvesno, pilot mora da upozna do poslednjeg detalja da bi mogao njome da vozi.
Sad bi bilo interesantno videti kako izgleda metež pri startu trke, posmatrano očima nekog ko je u sredini grupe.
U nekim bajkama, kraj je uobičajeno pozitivan, živeli su srećno do kraja života i tako to. A da li ste se ikada zapitali kakav je kraj bajke u kojoj se ne vide svi aduti do pred sam kraj?
Hajde da pogledamo jednu varijaciju.
[Napomena: Prikrićemo sliku ispod dugmeta Play, malo je nezgodna za naslovnu stranu.]
Danas je rođendan autora čuvene pesme, pa je to dobar povod da preispitamo koja od raspoloživih verzija je najbolja.
Na današnji dan, 13. novembra 1944. godine, rođen je Timmy Thomas, američki rhythm’n’blues kompozitor, klavijaturista, pevač i producent. Zvezde je dotakao samo jednom pesmom, Why Can’t We Live Together. A ona ga je kasnije prerasla do te mere da smo izgubili pojam o tome ko je pravi autor. Da poslušamo i da naučimo… Ili da se prisetimo, ako smo znali.
Dakako, većina čitalaca ovih redova zna najpre za verziju koju je 1984. godine otpevala šarmantna Sade.
Nastavite sa čitanjem… “Od izvora tri putića: Why Can’t We Live Together”
U danu za nama, dok sam se ja odmarao celog popodneva i večeri, promakla mi vest da je rođendan Neilu Youngu. Pa dobro, u Kaliforniji je devet sati manje nego ovde kod mene, tamo je sad popodne i žurka se tek priprema.
Neil Percival Young je rođen u Torontu 12. novembra 1945. godine. A dalje je sve istorija, poput one informacije da je pod uticajem visoke temperature napisao Down by the River, Cinnamon Girl i Cowgirl in the Sand u intervalu od oko 48 sati. A album Everybody Knows This Is Nowhere (1969) čak ne smatramo ključnim delom Majstora…
Jednom ću vam detaljno pričati o tom čoveku i o razlozima što ga poštujem više nego bilo koga od stare garde ko je još uvek aktivan na sceni. Za večeras, povodom 66. rođendana, izvlačim njegov najluđi nastup u poslednjih desetak godina (a imao ih je nekoliko vrednih trajnog pamćenja), zabeležen na velikoj sceni festivala Glastonbury 2009. godine.
Ako nekim slučajem nemate vremena, premotajte na drugu polovinu poslednje numere u špilu. Mada, bilo bi korisno da pogledate sve, jer Neil Young je čovek čija poruka se tumači između redova. A ako nemate nameru da ovo slušate glasno, idite i radite nešto drugo.
Samo napred.
Bila je ovo klasična literatura. A sad malo prangije koju je cela jedna generacija u Sijetlu imitirala, a samo je nekima uspevalo da liče.
Nastavite sa čitanjem… “S malim kašnjenjem: Happy Birthday, Neil Young!”
Da li su se klišei jednog društva iole promenili tokom poslednjih decenija? Verovatno jesu, jer smo postali robovi tehnologije preko svake mere. Ali neke paralele opstaju već pedesetak godina. Prava reč je pogođena: zapravo, robujemo klišeima.
Kakva samokritika šabloniziranog društva! Uračunajte vreme kad je ovo pravljeno: bilo je to vreme kad je propaganda odgovarala socijalnom blagostanju. Ni briga nije bilo previše: banke se još nisu toliko uzjebale kao s početka 21. veka, srednja klasa je cvetala u obilju, a rat u Vijetnamu je tek bio u zametku… Tako da je samokritika bila nepoželjna: šta ima da ukazuješ na prazninu potrošačkog društva kad je svima lepo!
Zato je valjda ovaj klip i ostalo u bunkeru nekoliko decenija, dok se ne slegne toliko da svi priznaju činjenice. Mene, pak, fascinira to što je i u socijalističkim zemljama vladao sličan klišeizirani koncept porodičnog blagostanja. A te šezdesete i sedamdesete… Uh, pogledajte i sledeći klip, pratite slike na ulici, biće vam jasno na šta ciljam.
Kapirate?
Čak Noris ovo ne ume! Čak Noris je rahitični vrabac za ovo! Čak Noris je baba! Moj novi idol je Singham!
Pazi sad: dobro gledaj i svima reci šta si video! Slobodno diši tokom gledanja, ali nemoj da proizvodiš zvukove! Gasi svetlo, pali projektor, idemo!
Velič…ččč….čanstv…veno!
Ovo zahteva i štogod amandmana…
Radmiloviću, stiže ti tvoj dragi naliv-Pera. Razveseljavajte zajedno one na nebu. Mi ćemo malo tugovati, pa idemo dalje…
Upravo sam saznao za vest da je danas preminuo Petar Kralj, dramski glumac.
Mnoge sjajne uloge. Upravo se prisećam furioznog kraja pozorišne predstave “Mefisto” Klausa Mana u Jugoslovenskom Dramskom, scene koja ne može da se prepriča.
Ali, bio je i ostao genije tumačenja poezije. Njegova interpretacija pesme Santa Maria della Salute je, izvesno, najviše što se moglo glasom učiniti nad jednom od najvećih pesama napisanih na srpskom jeziku. Dotače čovek misao Laze Kostića bolje od svih.
A pesme Brane Petrovića… E, to je posebna priča. Ovo je savršeno:
Slava ti, majstore.
Jeste li čuli za gorilu Koko? Ona razume engleski, a sama komunicira tako što koristi oko hiljadu znakova (što je čini inteligentnijom od mnogih političara). Uglavnom, o ovoj ženki gorile možete naučiti više na matičnom sajtu, a ovde ide samo jedan detalj: glumac Robin Williams joj je došao u posetu i baš su se lepo ispričali.
To je, verovatno, bilo fantastično iskustvo. Za Koko, htedoh reći. Robin Vilijams jeste dobar glumac, ali on više voli da se majmuniše nego da glumi ozbiljno. Zato to ovde ide tako prirodno.
(Via)