Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čuda računarske animacije: možemo sa pouzdanošću napraviti vizuelni prikaz onog što zamislimo… Šta bi bilo kad bismo Mesec zamenili Marsom, Neptunom, pa čak i Jupiterom?
Boga mi, neću ni da pokušam da zamislim kakve plime postoje na Evropi, Jupiterovom satelitu ispod čije ledene kore postoji tečan okean.
Možda ste i videli nešto slično. Svejedno: poslednje slično poređenje koje sam video završavalo se prikazom relativne veličine Sunca. E, ovaj prikaz ide dalje…
Prečnik od 2,8 milijardi kilometara? Pa to je prosečna udaljenost planete Uran od Sunca!…
Ajde-de, nije baš tako brzo, ali čudesni su putevi zapisivanja protoka vremena.
Ovaj time-lapse video zapis prikazuje postupak montaže jednog putničkog aviona srednje veličine. Za manje od tri minuta, steći ćete načelnu sliku o tome koliko posla ima dok se hrpa materijala ne pretvori u tehnički sistem visoke pouzdanosti.
Ovde se ne govori mnogo o pojedinostima, ali me je podsetilo… Gledao sam dokumentarac o montaži one mrcine: Airbus A380 se sklapa u Tuluzu od delova proizvedenih širom Evrope. U priči o konstrukciji krila, rečeno je da tolerancija kostura krila (koje je, inače, dugo oko 36 metara – raspon krila tog aviona je 79,75 m) manja od pola milimetra! Za potrebe izvođenja tak opreciznih radova, napravili su glodalicu sa hodom od 50 m, slično veliku brusilicu i namensku peć za temperovanje. Gde je granica tehnologije letenja, pitam se: najveći avioni u istoriji su prilično slične veličine (pogledajte ovu šemu). Verujem da su granice dostignute, bar kad je reč o tehnici potiska na naftu, što je zasad jedini raspoloživ izbor za komercijalne letove.
Ponekad holivudski reditelji demonstriraju svoju moć raspolaganja viškom para tako što puste glumce da serendaju nešto pred kamerama. U slučaju onih koji su savladali metode Stanislavskog, to se ponekad pretvara u legendarnu scenu, poput jednog od najpoznatijih monologa u istoriji filma – “You’re talkin’ to me? Talkin’ to me?…” Znate već… 
Neki zamlata je prikupio 25 takvih scena i naglavio ih na jutjub. Bacite pogled.
Za neke od ovih filmova nikad nisam čuo. A opet, kao da je bitno da znam… Pogledao bih ponovo, nego mi žao da prekidam Won’t Get Fooled Again na Radio Paradise…
Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?
U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.
Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.
Auh!…
Nastavite sa čitanjem… “Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…”
Jedan od tri najstarija astronomska sata, a jedini od ta tri koji još uvek radi, prošle godine je proslavio 600. rođendan…
Ako ste bili u Pragu, a niste videli astronomski sat na tornju na sred Staromjestskih namjesti, to je isto kao i da niste bili tamo. Nema veze, otići ćete ponovo i sledeći put obratiti pažnju.
Nego, uključite ovo u HD režimu, pustite preko celog ekrana i – uživajte.
Komentar je, kanda, izlišan.
Više o astronomskom satu u Pragu pročitajte ovde (sorry: samo engleski).
…Samo su neki postali malo više isti, pa su ostalima obezbedili resurse da ne bi mislili kako su mnogo pametni i osobito lepi. A kad se jednakost zasniva na vraćanju istaknutih nazad u septičku jamu, znamo kako se to zove, zar ne? Živeli smo u tome do pre nekog vremena.
Istina, živimo mi u govnima i dalje, nego to nije bitno. Bitno je šta nam poručuju oni koje ćemo preživeti uprkos tome što nam žele dobro.
Elem, u distopijskom utopijskom svetu budućnosti, svi su isti. I ne brinu previše.
Izvinjavam se zbog grčkog titla, koji vam je verovatno beskoristan. Reč je o tome da je matična verzija skinuta sa jutjuba zbog, tobože, nekakvog kršenja nečega. Verovatno je onaj iz Šapca kršio prste dok je gledao ovo, pa je neka komisija Evropske unije, preko namenskih fondova, izdejstvovala da jutjub zaštiti sirote građane. Onda sam ja našao verziju sa grčkim titlom i eto…
PRRIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII!!! FFRRRRRRRRRIIIII! Tuga… Tuga kao takva.
Nije da volim šah, naprotiv: trebalo je da odem u vojsku da bih shvatio koliko ne podnosim tu igru. Ali, nema veze: šah je nebitan. Bitni su igrači. Bar ovde, u remek delu kuće Pixar.
Ishod je uvek moguće izokrenuti, veli pouka. Jedino što su zaboravili da kažu kome šta, kad, kako i koliko treba da se plati na tom putu. Sa te tačke gledišta, ovaj film je dvostruka utopija.
Dok dlanom o dlan, izgubiš nešto, to nađe neko drugi i onda još dobiješ batine u pokušaju da dokažeš da je to tvoje.
A ako onaj iz NVO dobije po tamburi nakon što se utvrdi da šta je zaista radio, pružiće ti ruku pomirenja i izveštačen osmeh. Ne uzvraćaj mu ruku ni za živu glavu, a smešak ignoriši. Jer, nada za glupake postoji samo u pričama i u crtanim filmovima.
U svetu zavrtanja, poluga i motora čak i emocije mogu da se konstruišu.
Ovaj film me strahovito podseća na situaciju u kojoj se našao jedan mladi čovek, koji je umalo žrtvovao svoje najmilije zbog karijere u svetu tehnologije. Srećom, trgao se na vreme.
Potresna priča koja se nalazi u pozadini ovog animiranog filma poučava nas da svako od nas mora da prepozna svoje mesto pre nego što bude kasno.
Političari to nikad neće shvatiti i zato su toliko uvereni u to što rade. To je tužno baš kao limeni cvet na koji je sleteo mehanički leptir. A opet, tužno ili ne, nekako mi nije žao tih ljudi, jer oni su takođe sami odabrali svoje mesto… Uostalom, ko ih jebe.