Tag: youtube

Ko drugome jamu kopa, široko mu polje. Kućica u gorici, nego golub na grani. Ko visoko leti, sam u nju pada. Bolje vrabac u ruci na jednoj nožici.

Sve te narodne mudrosti su iskovane tako što je pasivni posmatrač video onog što pokušava da ne uspeva, pa mu naspelo da udara kajle čestitom čoveku. Trudbenik je sve to čuo, ali je oćutao, osim jedan jedini put kada je naglas rekao poslovicu koja nije odmah ostala zabeležena u Vukovim zapisima: Lasno je tuđim kurcem gloginje mlatiti. Onaj što je pokušavao, na kraju je uspeo. a onaj što je sedeo i podjebavao, ostao je do dana današnjeg tamo, osim možda što je kamen ispred kućnog praga na kome je sedeo zamenio udobnom stolicom u hladovini nekog kafića, gde mu je servirano hladno pivo za novac koji nije sam zaradio.

Muka je gledati kako oni koji rade bivaju vređani dok oni koji žive kao paraziti idu gore. Trideset i kusur godina ih gledam, pizda li im materina lopovska, i znam da im nikad neće biti dosta.

Ko je ovde u pravu?

Da stvari nisu uvek onakve kakvim nam se čine na prvi pogled, utvrdili smo odavno. Da dva minusa pri množenju ne čine nužno plus, takođe znamo. Pitanje je samo: šta ćemo činiti kada nam više ne pretekne argumenata? Hoćemo li izigravati one iz filma “Kuduz” što sjede ‘nako u kafani, saopštavajući jedne te iste životne istine svakodnevno po više puta, bez obzira na to što svi sve već znaju? Ili ćemo možda pohrliti na jednu ili drugu strasnu, za koju nam se već učini da ima više da nam ponudi?

Gledamo to sve češće. Eh, da je bar samo na televiziji – nego u životu.

Ko je ovde u pravu?

Niko nikad neće razumeti poreklo perverzije, bez obzira na sve one silne teorije koje, inače, deluju više kao vežba iz poznavanja nerazumljivog jezika nego koherentna nauka. Ali možemo se složiti da glavna mesta za upražnjavanje perverzije postoje tamo negde visoko, visoko, toliko visoko da je Kjubrik morao glavom da plati za to. Baš kao što se krug inteligencije prostire tako što laik ne može da prepozna razliku između totalnog ludaka i totalnog genija (još se vodi diskusija da li je to, zapravo, jedno te isto), tako nećemo moći da znamo gde to vodi kal u duši. Jesu li ljudi bez savesti jedini neiskvareni pripadnici ljudskog roda? Da li nas otklon prema tabuima i skrupule vezuju toliko da nismo više slobodni? Postoji li cena za sve ono što smo ikada pomislili a nismo smeli da kažemo naglas?

Da li je čitanje između redova dovoljno da se spasemo od licemerja civilizacije?

Ko je ovde u pravu?

Koliko puta se dešavalo i koliko puta će se još desiti – i nikad neće naučiti: ljubav između pripadnika jako različitih klasa mora da se završi patnjom i tragedijom. Neko vreme se iluzija nirvane još i održava, sve na foru probuđenih strasti. Ali strasti ne traju dugo i kada se one ugase, tada dolazi do suštinskog raspada u kome stradanje bude veće nego što se to može podneti.

E, trik je u tome što su Nevidljivi našli načina da štetu kanališu van zone svog imanja. Kad već neko mora da strada, osim učesnika, onda to obično bude fukara koja nema ništa s tim. Onda se zbiva svašta – od nestašice kafe i deterdženta do šumskih požara, od poskupljenja nafte i struje do dopuštanja da prodavnice sa smrdljivom kineskom robom zauzmu mesto u zgradama zaštićenim kao objekti od posebne istorijske važnosti.

Od majmuna do avnoja. I nazad, dakako. Kratko rečeno: najebali smo.

Ko je ovde u pravu?

Ovde opet imamo problem tumačenja istorijskih prilika u ranim kapitalističkim društvima. Po jednoj teoriji, nosilac društvenih promena je kapitalista koji ruši prepreke pred sobom i tako krči prolaz za masu. Po drugoj teoriji, nosilac novog je proleter, gologuzi jadnik koji želi najbolje svojoj deci. Tu želju gologizan manifestuje tako što, kad god može, popije dvolitarsku flašu najjeftinijeg kiselog piva, najčešće mlakog, jer mu je neko rekao, a on nikad nije proverio, kako je pivo iz frižidera u prodavnici skuplje od onog sa obične police.

Trik je u tome što su i buržuj i proleter instrumenti jedne iste sile, one nevidljive i oku i pameti, i što njihovi postupci nisu slobodni. Zbog toga teorije padaju: engleski pozitivizam ustupa mesto francuskom prosvetiteljstvu, a nemački egzistencijalizam je odavno otišao u pizdu materinu. Sve će to narod pozlatiti pomlatiti.

Ko je ovde u pravu?

Obratite pažnju na one kojima su dozvolili da daju svoje mišljenje, a nemaju ga. Takvi su najglasniji, najuporniji i najdrčniji. Zbog toga obratite pažnju na to kome ćete dozvoliti da govori, jer taj će vas kasnije zasipati raznim čudima koje će potplaćeni novinari podržavati dajući legitimitet njihovim mentalnim isprcima.

Tu i tamo se desi da dotični sami sebe iskompromituju. Čuvajte ih se u takvim trenucima: oni tada imaju i snagu i elan da polete. A letenje se obično završi preletanjem, čime stvari volšebno dolaze na svoje mesto.

Ko je ovde u pravu?

Kako da vam kažem: bitka između sisa i guzice je oduvek bila teška i bespoštedna. I nikad nije bila fer: sise su uvek bile protežirane, a guzice su računale sa brojnošću i gabaritom.

Za to vreme, civili u okolini bojišta su stradavali u velikim brojevima.

Nekima je, pak, bilo dobro. Najsnalažljiviji su najbolje i prolazili. Njih danas nazivamo ratnim profiterima. Istina, neki od njih su potrošili znatnu sumu novca da se to zaboravi. Kad se tako nešto desi, onda takve nazivamo tajkunima. Ima tu još nekih pojmova i imena, ali to prevazilazi okvire ove rasprave. Tek, naravoučenije današnje rasprave je sledeće: i sise su guzice – samo ako gledaš iz pravog ugla.

Ko je ovde u pravu?

Dok smo se bavili primenjenom arheologijom, u kojoj čak i kulturne vrednosti° postaju predmet komercijalnog aspekta ljudske aktivnosti, zaboravili smo na to da su mnogi gladni. Zato smo svoje predstavnike u toj naučno-kulturnoj delatnosti uputili da provere stanje na terenu.

Zasviraj i za pojas zadeni, rekoše oboje protagonista današnje rasprave.

U međuvremenu, na drugom kraju koloseka, Kombinat je donirao nekakve kuhinjske sprave, čisto u slučaju pozitivnog ishoda. Najvažnije od svega je to što je većina na kraju bila zadovoljna. Čuj – zadovoljna! Pa to je bila sveopšta radost, veselje, šizenje… A gde je šizenje, tu je i šašavilo.

Ko je ovde u pravu?

Nastavite sa čitanjem… “Rasprava: Indijana Džons protiv Lare Kroft”

Pre diskusije o ovoj vekovima staroj raspravi, važno je da upamtimo dve istorijske činjenice:

1) Drug Tito je rekao da su studenti u pravu. Takođe je rekao da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga i još je kazao prozor mora pasti a posle je išao po Africi i umesto da širi doktrinu naoružanog naroda trošio je Niksonove pare po principu “ja tebi željezaru, ti meni nosoroga”.

2) Upamti da Srbi piju rakiju u dva i samo dva slučaja: kad ima nešto da se pojede i kad nema ništa da se pojede.

Ovako ustanovljena istorijska perspektiva olakšava učešće u sledećoj raspravi.

Ko je ovde u pravu?

Jednom kad smo otkrili da nema smisla hvaliti se svojim sposobnostima, sve je došlo na svoje: superjunaci su tim implicitno otkrili svoje slabosti, jer kad prećutiš nešto što drugi vide na tebi, crno ti se piše… Da pukneš od smeha.

To se sve dešava zato što nedostaju dijalog, trijalog, tetrolog i kvintolog. Oko seks(t)ologa se radije ne bih izjašnjavao, da ne prođem kao grof Drakula u raspravi sa Betmenom.

Ko je ovde u pravu?