(IseÄak)
…
IskoÄio sam na platformu i pogledao desno: na oznojanom staklu je lepo i jasno napisano “…”. Pogledao sam levo: tamo je takoÄ‘e bilo napisano “…”.
Bože, uhvatio sam se za glavu i vratio se u vagon, ponovo sam zanemeo i poÄeo Å¡etati po njemu…
“ÄŒekaj, Äekaj… Seti se, VenjiÄka, sve vreme od Moskve sedeo si sa leve strane prema kretanju voza, a sve brkajlije, svi MitriÄi, svi dekabristi, sedeli su na desnoj strani. ZnaÄi, ako si na dobrom putu, tvoj kovÄežić mora biti na levoj strani u odnosu na kretanje voza. VidiÅ¡ kako je to jednostavno!…”
PoÅ¡ao sam po vagonu tražeći kovÄežić – kovÄežića nigde nije bilo, ni na levoj ni na desnoj strani.
Gde je moj kovÄežić?
“Pa dobro, dobro, Venja, smiri se. Neka. KovÄežić – glupost, kasnije ćeÅ¡ ga potražiti. Pre svega, utvrdi kuda putujeÅ¡. A tek posle toga traži svoj kovÄežić. Prvo uhvati svoju misao – tek posle toga traži svoj kovÄežić. Misao ili milion? Naravno, prvo misao, a zatim milion.”
“Plemenit si, Venja. Popij ostatak svoje kubanske zato Å¡to si plemenit.”
I, zabacio sam glavu ispijajući ostatak. I – razišla se tama u koju sam bio zaronjen, i svitalo je iz dubine duše i razuma; zasvetlucali su bleskovi, blesak za svaki gutljaj, gutljaj za svaki blesak.
…
(iz romana “Moskva – PetuÅ¡kiâ€, Venedikt Jerofejev, 1969.)
