Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U 19:16 po lokalnom vremenu, nastupa leto.
A Google je spremio nesvakidašnje pasivan, mada simpatičan doodle čiji autor je čuveni japanski umetnik Takaši Murakami.
Aj’ pa srećno vam leto!
Koincidentno: Suština pasijansa je počela sa radom početkom proleća.
(Via)
Kad nosiš fotoaparat(+) sa sobom tamo-amo, fotku dana je lako uhvatiti.
Talas lošeg vremena je trajao kratko. U kratkim periodima svežine kad sunce već udari, na nebu u ravnici se uobičajeno pojavljuju beli stratokumulusi. Ja ih nazivam “Simpsoni”, pogodite zašto. 
Najpre sam mislio da izađem iz grada i uhvatim jedan total neba koji nije ometen krošnjama i žicama, ali onda pomislih – šta fali da zakačim i delić ulice?… I onda ispade ovako:
Mogao sam da iskloniram to granje desno. Štaviše, mogao sam da napravim tih osam koraka da bih izbegao ulazak granja u kadar. Problemom razloga zašto sam to ostavio će se već pozabaviti neko drugi. 
Neka ostane ovako, ima tome razloga.
Krajnje je vreme da izađem u polje i uslikam neko žito.
(+) Da, znam da novo izdanje Pravopisa nalaže da se piše “foto-aparat” umesto “fotoaparat”, a znam i objašnjenje za tu promenu. E, pa mene nećete videti da poštujem Pravopis u tom detalju. Šipak, doktore Šipka.
(Isečak)
Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…
Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.
I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Čovek ne odustaje, međutim…
…uvek preostaje “oh, shit” faktor…
Celog dana slikam tamo-amo i svašta je moglo da se uzme kao fotka dana. Ali, prava se desila tek kad sam kasno pogledao kroz prozor…
Valja se setiti da će i letnji solsticij kroz koji dan: dani su dugi, a sumrak se pruža sporo i često ima čudne kombinacije boja. To je vredno foto-lova.
Kad smo kod čudnih kombinacija boja, baš to se desilo večeras. Doduše, to je kombinacija prirodnog i veštačkog svetla, u kombinaciji koju ne bih obukao. 
Na ulici se nalazi svetiljka sa onom groznom žutom sijalicom, a na severnom nebu se prelivala neka neobično oštra plava boja. To sam morao da uhvatim – i uspeo sam.
Istina, malčice sam dopingovao dinamiku, namerno zatamnivši siluetu zgrade bolnice. Napatio sam se dok sam isklonirao jednu žicu, jer baš tu blizu se zatekla jedna od one dve plave trake na nebu (ona uz desni gornji ugao zgrade), a to sam po svak ucenu hteo da sačuvam. Boje su malčice iskočile kad sam pojačao kontrast, ali su tačno te koje sam i uhvatio. Kroz oba svetla prozora na najvišem spratu prodirala je neka grozna limun-žuta boja i to sam stišao, jer je privlačilo pažnju.
Sačekao sam da vidim koliko dugo će se ta plava boja zadržati. Izgubila se u pravcu nekog sivila kroz manje od pet minuta.
Scena je incident, pa tako nemam osobit komentar, ali ‘ajde: mišn akomplišd – zamalo. Dodatna beleška: sledeći put ću to morati da upotrebim puni tronožac i da odložim okidanje da ne bih ugrozio sporu ekspoziciju. Nije mrdanje uzrok tome što je vrh zgrade van fokusa, nego je to jedna od poznatih mana svih non-DSLR modela Canona pre pet godina (pa i kasnije): kad nema dovoljno svetla, fokus neće moći da se izvede kako treba. Nadao sam se da se to neće desiti (problem mi je odavno poznat), ali nisam uspeo ništa bolje, čak ni sa ručnim fokusiranjem u tačku beskonačnosti. Rešenje je poznato i košta toliko da ne smem da kažem, jer će me Jasna staviti u top ako sazna. 
(Isečak)
…
A Semjonič je, među nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonič mi nije rekao “Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.” Ne, seo je kod mene za nastavak: “Pa, onda? Da li je on ipak pojebao tu Lukreciju?”
Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i… Ali, tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonič je krajnje zaintrigiran iskočio na peron…
I tako se to tri godine produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva – Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniču još ni jednom nije dao ni grama, a uz to je ostajao živ i nebijen. Ali, svaka istorija ima svoj kraj, pa tako i istorija sveta…
Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Moše Dajana i Dubčeka. Dalje se nije moglo…
I evo, Semjonič je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:
– Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.
– Semjoniču! – odgovorio sam gotovo moleći – Semjoniču! Danas si mnogo popio?…
– Prilično, – odgovorio mi je Semjonič samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti…
– A, znači da ti mašta ludo šljaka? Znači: imaš snage da poletiš u budućnost? Znači: možeš sa mnom da pređeš iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se “rađa”?
– Mogu, Venja, mogu! Danas sve mogu!…
– Od Trećeg rajha, četvrtog pršljena, Pete republike i sedamnaestog kongresa, možeš sa mnom zakoračiti u svet koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?…
– Mogu! – grmeo je Semjonič. – Pričaj, pričaj, Šeherezado!
– Onda, slušaj! Biće to dan, “izabran među svim danima”. Tog dana će Simeon na samrti konačno reći: “Sada otpusti roba svog, Gospode…” i reći će arhanđel Gavrilo: “Bogorodice devo, raduj se, blagoslovena si mešu ženama”. A doktor Faust će progovoriti: “Ovo je tren! Produži se i traj!” I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: “Raduj se, Isaija!” i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu…
– Sjediniti u poljupcu? – zarzao je već nestrpljivo Semjonič…
– Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba i namera, račun, napustiće srca, i žena…
– Žena!!! – zatreptao je Semjonič – Šta? Šta žena?!!
– I žena sa istoka će zbaciti feredžu! Žena sa istoka če definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će…
– Leći će!!! – sav se tresao.
– Da! I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i…
– O-o-o-o-o! – zastenjao je Semjonič. – Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?… – i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zaplićući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Ovo je nesvakidašnje i nadahnjujuće… Pogledajte skup fantastičnih video snimaka načinjenih tokom ekspedicija na međunarodnu svemirsku stanicu…
Nemam šta da kažem, osim da preporučim: ako imate dobar link, idite na youtube stranicu, uključite HD verziju (720p ili 1080p) i pogledajte ovaj kratki film u režimu punog ekrana. Tek tad ćete moći da se unesete u ovaj snimak.
(Via)
Ala se namestilo na definiciju…
Ama, bila neka rasprava u nekoj levoj grupi koju pratim, pa sam kibicerski proverio kako glasi definicija pojma “naturalizam”:
Umjetnički, posebice književni pravac koji se nastavlja na realizam. Prikazuje prirodu i čovjeka u najvulgarnijim i najtamnijim trenucima.
Nešto kasnije, padne mi pogled na tanjirić sa košticama zaostalim od kile pojedenih trešanja. Opet se setim onog “vulgarno”, pomislim “gde ćeš vulgarnije od onog što me čeka posle ovih trešanja” 
pa mi padne na pamet… Ajd’ sad, može tu i neki drugi izraz osim književnog da se primeni, zar ne?… Može, nogekako:
Ako ovo nije naturalizam i ako ovo nema vulgarne konotacije, onda stvarno ne znam šta ima. 
Ajde-de, nije baš Pazolini, ali Bertolučiju bi se dopalo, sigurno.
Osmotrite kretena kako pokušava da ispriča glup vic Dalaj Lami.
A ovi u studiju još analiziraju šta je kreten trebalo da kaže.
Ima pravo jedan moj drugar: neki ljudi su talentovano glupi. Izblamirati se pred Dalaj Lamom – to može samo talentovano glupa osoba. Can you make me one with everything, majko mila…
(Via)
Ovog puta nisu spameri, a nije kriv ni servis za skladištenje fotki koji koristim za povezivanje na SP: iz nekog razloga, spoljne slike se ne interpretiraju.
Ispitaću.
[UPDATE 14:30] Evo, sad radi. Bemliga.
U međuvremenu, izgleda da su se oni spameri malčice umorili. Ritam spamovanja je popustio. Baš ću da ih pustim do kraja vikenda, da vidim dokle će. Uočavam da nijedan prilog nije napadan više od jednom, pa je moguće da će se umoriti kad pokriju svih
400
priloga (tj. 401, računajući i ovaj). Ako se ne umore, instaliraću servis Captcha.
[UPDATE 14:31] Blokirao sam komentarisanje poruka starijih od 7 dana. Posle ću da vratim kako je bilo, samo da prođe žgadija. Računam, oni koji umeju da čitaju između redova ipak lakše računaju nego što čitaju teške kvazi-tekstualne zavrzlame.
Šta da se radi.