Njegov odnos sa dolarom, evrom ili bilo kojom drugom monetarnom valutom, bio je… ambivalentan.
– Pogledao sam Vaš si-vi i Vaše radove, što je mnogo bitnije.
– Da, pa…
– Tako da ste ušli u uži krug, pa sam Vas pozvao da porazgovaramo. Gledam ove Vaše fotografije, i ne samo Vaše, pa posmatram, okrećem, ima tu interesantnih radova, mada, moram da priznam, neke ove Vaše fotografije ne razumem.
– Pa,…
– Doduše mnoge fotografije ovde ja ne razumem. Ne samo Vaše da se odmah razumemo. Mislim, šta ja znam. Ja sam ovde kao neki vražiji šef razvoja i investicija. Mannh, čovek za sve u stvari u ovoj glupavoj firmi. I onda me postavili za predsednika komisije za ovaj konkurs. Hmmm… Očigledno jednočlane komisije. Ti se u to razumeš, rekli mi, ti to znaš. Pa znam ja i da jedem i pijem na tim vašim poslovnim ručkovima, pa me ne zovete na njih. Znam gde je najbolje crveno vino, i gde još uvek prave bozu, pravu bozu, i gde ima kotlić gulaša od kojeg se prolupa i kako ja sad da znam da li je neka Vaša fotografija bolje od neke druge. Bilo Vaše bilo nekog drugog.
– Ali… Kako onda…
Ali ostaje beleška da ponovim nešto slično kada budem imao pravi fotoaparat. A ako sve bude po planu, neće proći previše do tada.
Međutim, usled urođene radoznalosti, Jin nije mogao da se odluči šta želi prvo da zna. Proveo je dan u odlučnosti da zna, ali u neodlučnosti šta da zna. Onda se setio da je čuo negde, od nekoga, da bog zna sve. Nije Jin hteo da postane kao bog, mada mu je Erih From to svojevremeno 
