Month: March 2012

Prelistavam martovski National Geographic

Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.

National Geographic Srbija, mart 2012.Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…

Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…

Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.

(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”

Slučajevi (28): Anegdote iz Puškinovog života

Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo.

– * –

Anegdote iz Puškinovog života

1.

Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo:

– Šta je, opet piskaraš!

Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov.

"Njemu raste, a meni ne raste" – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina.

2.

Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (28): Anegdote iz Puškinovog života”

Nevidljivi Mercedes

Jeste reklama, al’ dobra.

Ovo je pravi trik: napraviš prvoklasnu ideju, pobrineš se da se ona pusti u javnost pred što više ljudi, a onda pustiš da besplatni viralni marketing odradi svoje.

A ako neko kupi Mercedes zato što je video ovu reklamu na Suštini pasijansa, molim predstavnika kompanije Daimler Benz da mi pošalje bar hemijsku olovku.

A ako među prisutnima ima onih koji se lože na današnji Praznik Nipodaštavanja Ženskog Roda Svih Ostalih Dana U Godini: budite frajeri, pa sledeći put prepišite auto na ime svoje supruge.

Fotografija dana, 7. mart 2012

Pitanje za milion dinara: koja poznata građevina se nalazi na novčiću od dva dinara?

Priznajte da ne znate. Mada, neću da se pravim važan: nisam znao ni ja do danas.

Tokom dana, na stolu se zatekla gomilica novčića. Prošlo je neko vreme dok nisam ukapirao da gomilicu čini po jedan primerak svakog novčića u opticaju u Srbiji: 1, 2, 5, 10 i 20 dinara. E, kakva slučajnost, pomislih i pogledah malo pažljivije. I tog časa shvatim da zapravo nikad nisam zagledao u novčiće. Možda bih se i setio, jer sam znao, da se na novčiću od jednog dinara nalazi zgrada Narodne banke Srbije – ali za ostale nisam uopšte znao. Dakle, to su crkve manastira Gračanica (dva dinara), Krušedol (pet) i Studenica (deset), te hram Svetog Save (20 dinara). Eto, sad možete da se prijavite za kviz “Milioner”. Open-mouthed smile

U međuvremenu, okrečena je soba u kojoj razvijam fotografije, pa sam se tokom večeri malo igrao novim mogućnostima. Boga mi, lepo urađeno… A da bi igra bila što solidnija, podmetnuo sam rezultate kratke i nepažljivo izvedene sesije.

Fotografija dana za 7. mart 2012.

Izvinjavam se na banalnoj fotografiji. Nije bilo bogzna kakve ideje, osim da što pre umlatim nešto svežeg materijala za igranje u novoj fotolaboratoriji, pa proglašavam mišn not akomplišd. A šta je svetlosoba novo donela – akomplišd i te kako!

Jin je komšija

Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.

Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je provirio kroz ključaonicu, jer špijunku nije imao. Preko puta njegovog stana živeo je Jon Vegge Knoor from Hasselblad, koji za sebe kaže da je zaboravio više nego što su neki ikada znali, koji se upravo raspravljao sa nekim čovekom, Balaševićem, Talaševićem, tako nekako.

Fotka iz dedinog albumaJin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nije mogao da odoli svojoj radoznalosti, ako volite tako – znatiželji, iako mu je špijuniranje komšiluka bila poslednja stvar koju bi poželeo da uradi. Ali voleo je da svrati do komšije Jona jer ga je komšijino prezime podsećalo na dedu i dedin Hasselblad foto-aparat.

Prošlo je tek nekoliko dana od Jinovog virkanja, skoro da je i zaboravio na to. Sve je bilo mirno i tiho u zgradi, baba sa sprata ispod se više nije žalila, babin unuk je valjda u ‘apsu, decu su skolili ovi virusi što haraju čim otopli, kučiće su kastrirali… Uglavnom, bilo je tiho, baš kao što Jin voli.

Ali, sit gladnom ne veruje, a Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je hteo da svako svakom veruje, pa je pošao u obližnju prodavnicu po neki bakaluk. A bio je gladan. Veoma gladan.

– Stanite, stanite! U ime zakona, stanite! – povikao je neki čovek trčeći prema Jinu.

– Ja sam Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala – reče čovek i izvadi legitimaciju, gledajući Jina pravo pod obrve.

– Jeste li vi Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets? – upita Talašević.

-Ja? Ne, ja sam komšija – hladnokrvno odgovori Jin, paleći cigaretu, tu na ulici, iako je svakog časa iz zasede mogla da iskoči patrola komunalne policije.

-A, tako. Onda… izvinite. – tiho reče Talašević i ode brzim korakom.

Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.

Slučajevi (27): Feđa Davidovič

Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!”

– * –

Feđa Davidovič

Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:

– U posudi nema putera. Gde je?

Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu.

Žena je bila pojurila za njim, ali se do vrata zaustavila, jer je bila gola pa takva nije mogla da izađe u hodnik, gde su se kretali i drugi stanari toga stana.

– Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu.

Feđa odrečno zavrte glavom.

– Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera.

Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče:

– Lažeš, otvori usta.

– Mm – reče Feđa.

– Otvori usta – ponovi žena.

Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (27): Feđa Davidovič”

Zamućene fotografije

Kontrolisana distorzija predstavlja jednu od naprednih tehnika na polju fotografije. Da vam pokažem rezultate jedne od tih tehnika…

Može li fotografija da naglasi pokret? Može, još kako: dobro fiksirajte fotoaparat (recimo, na stalku), usporite ekspoziciju više nego što to nalaže “školsko” određivanje parametara i skoncentrišite se na neki ključni pokret objekta koji vam je u kadru. Dobićete delimično zamućenu scenu koju posmatrač neće tumačiti kao grešku, nego kao uhvaćen pokret. Ili drugo: ako želite da naglasite brzinu, pratite pokretni objekat objektivom fotoaparata, takođe usporavajući ekspoziciju preko neke “logične” mere; uz malo veštine  i vežbe, doći ćete dotle da objekat (najčešće neko vozilo) bude u fokusu i oštro, dok je okolina zamućena na način koji ocrtava smer i brzinu kretanja. Postoje i neke tehnike “naknadnog zamućivanja”, nalik onome što sam pokušao u jučerašnjoj fotki dana, ali to je nešto drugo: koncentrišemo se na tehniku fotografisanja, a ne postprodukcije.

Usporite ekspoziciju i fiksirajte fotoaparat: dobićete zamućene pokrete; ovaj primer je besprekoran. Ova fotografija je ukradena sa sajta časopisa Digital Photo bez ičije dozvole. URL ćete naći u tekstu.

Opšta tehnika se naziva zamućivanje pokreta (motion blur); posebno, ako pratite vozilo u pokretu u panoramskom pokretu ili krećući se paralelno sa njim, to se naziva paniranje (panning; sad će Komšija da skoči i kaže kako ima dobar tiganj za tu svrhu).

Nastavite sa čitanjem… “Zamućene fotografije”

Skok sa platforme

Sve nešto mislim… Bilo je vreme kad je vazduh bio čist, seks prljav, a na televiziji su mogli da nastupe samo oni koji doista nešto i umeju da pokažu, a da to nije napravljeno od silikona i montirano ispod kože.

I kao što rekoh… No, Larry Griswold je bio legenda sa nadimkom The Diving Fool. Sad znamo zašto. A koliki se rad krije iza ove predstave, ostaje samo da pretpostavljamo.

Fotografija dana, 6. mart 2012

Kad te uhvate pudravci, postoje samo dva rešenja: da trpiš dok ne prođe ili da se latiš posla. Jedino je problem kad scenario dana bude prepreka.

Nezgodna je stvar imati pasiju ka fotografiji, a u životu se baviti nečim sasvim šesnaestim. Tada nastupi loše raspoloženje kad jedno sprečava drugo. E, takav je dan danas bio. Da sam mogao, izleteo bih iz kuće i ne bih se vraćao dok ne ulovim deset pravih fotki. A da bi stvar bila najgrđa, sinoć sam gledao neke online kolekcije, pa mi se urezala u misao jedna fotka na kojoj je aplicirano radijalno zamućenje filterom radial blur u Photoshopu. Doduše, na toj slici je izvedeno fantastično veštom kombinacijom odloženog blica i ručnog zumiranja tokom ekspozicije (dve tehnike izazivanja distorzije u toku fotografisanja; teško je da se izvedu zajedno), a ja nemam takve resurse, pa nisam ni mislio da to radim slikajući (mada, jednom…).

Bio sam u gradu i tražio sam zgodan objekat koji bih podvrgnuo takvom načinu, ali kao za inat, nije mi se dalo… Dok nisam video jednu ključaonicu na vratima teškim barem 500 kg. E, njoj nisam oprostio.

Fotografija dana za 6. mart 2012.

Mislim da je ovo prvi put da sam iz celog kadra baš isekao 640 piksela po širini (i po visini – jurio sam kvadrat). Efekat radijalnog zamućivanja nije bogzna koliki zbog toga što nema detalja (efektnije je na detaljima bogatim slikama), ali svejedno – to sam svakako učinio zbog pudravaca i pitanje je da li je uopšte celishodno. Usput sam propustio da na licu mesta proučim objekat snimanja i da ga malo pažljivije slikam. Baš sam mogao da dobijem i bolji polazni kadar… I zbog svega toga, mišn not akomplišd. Shifty A objavljivanje ideje, priče i izvedbe ipak ide – meni za kaznu, a vama za pouku. Ovoj temi ću morati da se vratim prvom prigodom.

Happy Birthday, Mr Gilmour

Danas mu je 66. Izgleda, kreće se i ponaša kao pravi gospodin iz prostog razloga što je pravi gospodin. Pritom je sjajan roker i veliki poštovalac muzike.

David Jon Gilmour je rođen 6. marta 1946. godine u Kembridžu, gde se družio sa nekim zanimljivim likovima u srednjoj školi. Mlađahnog i umetnički nadarenog druga po imenu Roger Barrett (koga su svi znali po nadimku Syd) je naučio da svira gitaru. To je kasnije, kada je Sidu crkao I/O port, pomoglo zajedničkim poznanicima iz srednje škole da ga pozovu da prikrpi nastalu rupu u bendu koji je posle prvog albuma imao gomilu ugovorenih obaveza i međunarodnu karijeru u perspektivi.

Ime tog benda je bilo Pink Floyd.

A šta se dešavalo u tom velikom bendu i ko je za šta kriv, a ko za šta prav, predmet je mnogobrojnih demagoških rasprava u kojima ja neću učestvovati. Umesto toga, ja slušam muziku, a čujem više od onih kojima je stalo do kulta prolupalih ličnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Gilmour”