Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Artur Klark je jednom rekao: “Mi svoju planetu nazivamo Zemlja, a jasno je da bi trebalo da je zovemo Okean.” Posle slike koju sam juče video, pitam se da li je Klark bio u pravu.
Većina nas zna da nešto preko 70% površine Zemlje prekriva voda. Uglavnom je to površina okeana. Znamo i to da globalna klima jako zavisi od temperature okeana te da su sve brige o globalnom otopljavanju uprte u nivo vode na planeti.
No, znamo li zaista koliko vode postoji na planeti?
…a mogli biste dobiti i batine, zato pripazite na kome ćete da iskoristite ovo što budete naučili u ovom video-zapisu.
Imate li neki favorit? Nešto mislim da isprobam beli konac ili onu bocu sa vodom. A što se tiče poslednjeg, to je ovo. [EDIT april 2013: YouTube briše takve klipove čim ih uhvati jer ne želi da korisnici budu krivo navođeni.]
Opet su počele da me progone neke stare teme: ograničeno osvetljavanje, improvizovani studio na stolu, elementi detalja… A sad sa novim parametrima koje imam i nekim koje sam izgubio…
Već nekoliko dana iskušavam da izvedem nešto, pa mi ide teško jer je jako teško raditi sa DSLR aparatom na stonoj postavci. Već sam nekoliko puta pokušavao i stalno neki đavo fali: te nije dobar fokus (iako sam ja mislio da jeste) te nije dobro svetlo (iako se činilo da ga ima dovoljno) te greška u postprodukciji (što već mogu da popravim, ali ko još voli podgrejan krompir). I večeras najzad uspem. Izvadio sam prvu uspešnu iz špila: ona možda čak i nije najbolja u sesiji, ali baš me briga: dokumentujem konačni uspeh.
(Radni podnaslov: Uživajte u galami!)
Danas je 66. rođendan Roberta Frippa i red je da mu se sa malo pažnje odužimo za muziku koju je stvorio.
Album Red je možda najčudniji u celom opusu grupe King Crimson. Još u toku rada u studiju, Fripp se razočarao u ono što je naučio o tome kako realni svet funkcioniše. No, naslovna numera ostaje kao jedna od najžešćih gitarističkih krljačina koje je grupa ikad stvorila. Pustite glasno.
(a posle može i bonus sa istog albuma)
Uvek neverovatni Bill Bruford i uvek pomalo sirovi John Wetton u pozadini dadoše šmek koji se nikad više nije ponovio. Da, bilo je drugih čudnih kombinacija u opusu grupe, pogotovo četvorka koja je okupljena 1981. godine (Fripp, Belew, Bruford, Levin). Ali, to je neka druga priča.
Pošto će supruge ionako da zvocaju kako treba da se istuširamo, onda je bolje da se oko nečega u toku dana zaista i oznojimo
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink kreće na jutarnji trening. Stavlja torbu na rame, otvara vrata. Naleće na Komšiju. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јане Веннегооре оф Хесселинке!“ Nije to prvi put, naprotiv: i Komšija vazda veseo, bez vidljivih posledica izgovaranja imena Jana Vennegoora of Hesselinka pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, u slično vreme ide na posao. Zajedno kreću ka izlazu. Prolaze pored Jina Van Digora de Hessenklika fon Staubhawetsa koji bezuspešno ubeđuje dete kako danas ne mora u obdanište, već može da ostane kući, i igra igrice. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јине Ван Дигоре де Хессенклике фон Стаубхаветсе!“ Mimoilaze se sa Jonom Vegge Knoorom from Hasselbladom koji je zaboravio ključeve srca svoje drage. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јоне Вегге Кнооре фром Хасселбладе!“ Konačno izlaze iz zgrade dok Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson pokušava da se izbori sa pica servisima i kao-zapeta-puška-uvek-spremnim vodoinstalaterima koji nadiru iz poštanskog sandučeta. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јене Вон Хасанккåте де фон д’Аддариориöнсхафтенсоне!“ Tu se Komšija i fascinirani Jan Vennegoor of Hesselik rastaju: Komšija otključava kola dok Jan Vennegoor of Hesselink odlazi da čeka prevoz. I da se pita: ko je ovaj čovek, kako on uz osmeh trpi stvari koje izbezumljuju sve druge, i to pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva? Prokleta da si urbana otuđenosti što nemir u čekanje prevoza unosiš, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Ali proklinjanje ne pomaže: odgovora nema, baš kao ni autobusa.
Za to vreme Komšija već gasi auto, osmehuje se čoveku u sivom kišnom mantilu koji vezuje pertlu: „Добро јутро, Ђурађе Талашевићу, координатору програма за заштиту сведока у специјалним процесима против носилаца организованог криминала!“, ulazi u kancelariju, otpija gutljaj prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, kratko uzdahne, uzima telefon koji zvoni, koji nikada ne prestaje da zvoni, i ravnim glasom kaže: „Добар дан, добили сте Службу за реструктурирање и сарадњу са међународним финансијским институцијама Акционарског друштва Железнице Србије“.
U Srbiji ne postoji eksplicitni pravni akt koji uređuje kontrolu predizborne tišine.
Dok se razni psiho- i politički analitičari javljaju komentarišući ulogu Republičke radiodifuzne agencije, Agencije za borbu protiv korupcije i drugih državnih organa, te kako smo do sada imali predsednika koji je poštenje i marljivost naučio tek na fakultetu (roditelji i vaspitači/učitelji su očigledno bili zauzeti nečim drugim), nama ostaje da u retkim trenucima uživamo u (predizbornoj) tišini.
Sve počinje i završava se sa mapama. Evo, pogledajte:
Link je promenjen; originalni video klip je blokiran. Zato nije više na raspolaganju ni usporena HD verzija koja je trajala 11 minuta. Šteta. Ali ajde-de, narušena su materijalna prava proizvođača softvera.
JEDONIZAM (im. m. –zma): posebna grana hedonizma čiji sledbenici upražnjavaju uživanja u sferi jedenja.
Sa Banetom se motam već mesecima, nikako da se sretnemo i ispričamo kao ljudi. Taj susret je najzad upriličen (posle jedne perfektne epizode sinhroniciteta°) i to u restoranu koji obojica volimo da pohodimo: mirno i tiho mesto, dobra klopa, čestita usluga, pristojne cene. A u jedonističkim pojedinostima, to je izgledalo ovako:
U subotu se ponovo održava Noć muzeja. Nemojte propustiti bar tog jednog dana.
Projekat “Noć muzeja” je jedan od najboljih motivacionih projekata u kulturi koje sam ikada video ili za njih čuo. Prosto, ideja je da se od neke izložbe napravi cirkus u večernjim satima i da se poseta muzeju izvede kao nekakav osobiti, vanserijski večernji izlazak. Ideja je prosta i besprekorna, kao i sve druge genijalne stvari. Koliko ono beše, ima jedno pet-šest godina da je krenulo van Beograda svuda po Srbiji, pa je stiglo i u Kikindu. A u Kikindi sve neki hedonisti i planetarno svesni likovi, ne daju se prevariti, nego naprave neko kapitalno ludilo svaki put…
Danas pikanterija.
Postoji nekoliko sličnosti između grupa Colosseum i Colosseum II: prva sličnost je ime, druga da ih je osnovao i vodio Jon Hiseman, ludi bubnjar koji je integrisao kompletnu prog-rock scenu Velike Britanije u suvisli žanr, a treća da su članovi grupe redom bili virtuozi. Ima i ona o komercijalnom neuspehu, ali kad je to pametna muzika pravila pare…
Ovog puta se prisećamo druge instance Hisemanovog projekta: ludilo koje Don Airey i Gary Moore izvode u ovoj svirci je vredno vaše pažnje. Čak i bez obzira na to što je ovaj snimak prilično krljav.
Grupa je potrajala dva svoja albuma i jedan projekat sa A. L. Webberom (Variations). Onda je najpre Gary Moore otišao svojim Ircima u Thin Lizzy, a nekoliko meseci kasnije Don Airey zbrisao da radi sa grupom Rainbow.