Month: September 2012

Ponedeljak posle Nišvila: put kući. Tačnije, dug put kući. Što duži, to bolji. Četrdeset kilometara s puta zbog ručka, e to je to…

Krenusmo tako u dva auta iz Niša za Kikindu, unapred planirajući da se put oduži kroz Kučajski kraj, Levač i Šumadiju, pa ako stignemo na Avalu, stigli smo. Ako ne, nikom ništa. Prvi pit stop, kafa i reorganizacija, organizovan je u nekoj blesavo opremljenoj piceriji u Paraćinu.

“Znam za par zanimljivih mesta u okolini gde bismo mogli da ručamo”, reče poZZdravljač. “Ima neka terasa nad Moravom u Ćupriji, ali ako se ne žurimo, možemo malo da se svratimo s puta, pa u Grzu na pastrmku ili štogod ispod sača!” Ubedi me u dve reči! Cicika i ja smo odmah uskliknuli na ideju o dobrom mesu, Jasni je svakako bilo svejedno (mesa joj bilo preko glave posle Niša) i tako završismo u Grzi. A to je, bar u mom tanjiru, izgledalo ovako:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (142): 20. avgust 2012. (ret.)”

Poslednje večeri Nišvila, detalji su mi upadali u kadar…

Nedelja na Nišvilu je vreme kad se istutnji poslednje, a onda sutra sledi pakovanje, pa na put. Biću iskren: bilo mi se malo već smučilo da fotografišem festival – srećom, nije bilo nikakvog moranja, pa sam meračio da uhvatim neki snimak za koji ću reći “to je to”. Dan pre poslednje večeri smo proveli na mestu koje sam takođe već ranije apsolvirao fotoaparatom (osim nekih posebnih detalja, o tom potom) i ne bih se ni trudio da mi nije upalo u oči.

A to beše baš ono što sam mislio da ću uloviti prethodne večeri.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (141): 19. avgust 2012. (ret.)”

Treće večeri na Nišvilu, sustigao nas je umor…

Jasna je najbolje opisala kako izgleda boravak na Nišvilu: “Šteta što nemamo vremena za banju posle Nišvila. Pre Nišvila je beskorisno, a posle je neophodno!”… Te subote, izigravao sam turističkog agenta, pa sam upriličio veći kombi za celu družinu oldvejversku, a bilo nas je ukupno dvanaestoro u Nišu tokom festivala, pa sam je odveo u vinariju Jović u Potrkanje, gde su poseta i degustacija prošle slavno. Ali, fantastično vino, klackanje u kombiju, goveđi repovi posle… Sve je to presudilo da nam nije bilo do svirke te večeri. Otišli smo, zadržali se sat i po vremena, pa se vratili na spavanje.

Spustio sam loptu i sa fotoaparatom: slikao sam samo nekog ludaka iz Izraela koji sam svira desetak duvačkih instrumenata i proteruje ih kroz sekvencer, pa tako pravi kermes od muzike… Da sam imao snage, verovatno bih uživao u tom nastupu. Ovako, jedino što sam podneo je bila slika pre njegovog nastupa.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (140): 18. avgust 2012. (ret.)”

Zakuvavalo se na Nišvilu: imalo je šta da se slika druge večeri, još kako.

I kao što rekoh, jazz festival Nišville je zahvalan za one koji žele da fotografišu dešavanja na sceni. Najpre, kretanje parterom je fleksibilno, prilazak samoj bini je moguć (nema tamo histerije, šutke i budalisanja u publici) i ja sam sebi priuštio red slušanja, red fotografisanja tokom onih sati kad smo boravili na licu mesta.

Fotka koju biram sa druge večeri je krupni plan devojke po imenu Derya Davulcu (kako god se to čitalo), basistkinje turske grupe EF Septet. Svirka je bila na tragu big band zvuka (mada nedovoljna u kapacitetu), nešto što meni nije odveć blisko, pa sam mogao da se posvetim slikanju…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (139): 17. avgust 2012. (ret.)”

A onda smo stigli na Nišville 2012. I onda se slika stopila sa zvukom…

Pet dana u Nišu je već tradicija za nas, evo treće leto uzastopce. Na ono glupavo pitanje “Exit ili Guča”, koje novinari proameričkih medija onako nasilnički postavljaju po ulicama i anketama, moj spremni odgovor glasi “Nišville”. A to što ti isti mediji pokazuju svoju belosvetsku i hohšaplersku površnost zaboravljajući da provere koji i kakvi muzičari sviraju na sceni tog kultnog jazz festivala, problem je koji bi vredelo istražiti u posebnoj ravni.

Uglavnom, prve večeri je svirao neko ko se smatra ključnom figurom jazz i fusion muzike kada je reč o instrumentu koji svira. Jean-Luc Ponty je violinista koji je sposoban da i najvećeg skeptika preobrati u ljubitelja, samo li neko takav dopusti da mu se odsvira malo te muzike. Bio sam više nego uzbuđen što ću gledati i slušati tog neverovatnog i meni odavno dragog muzičara uživo. Znajući da su uslovi za fotografisanje na Nišvilu uvek dobri (lako je prići samoj bini i slikati), pitao sam se da li mogu da izvedem neku fotku koju ću moći da identifikujem kao onu pravu, kao “ovo je muzika koju svira Jean-Luc Ponty, ovde u obliku fotografije”.

Do te fotografije sam došao slučajno, a ne namerom.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (138): 16. avgust 2012. (ret.)”

“Ja živim iza ove omege”, reče mi Bane, “nije nam bilo jasno šta su hteli kad su krenuli ovo da slikaju”…

Kako uhvatiti u objektiv suštinu neke varoši koju pohodiš samo na par sati? Može li se to? Imam nekoliko point’n’shoot razglednica-fotki iz Prokuplja, načinjenih tokom lagane šetnje centrom. Imam i fotke koje sam napravio kad nas je Bane, moj stari drugar i domaćin tokom šetnje, proveo nekim zanimljivim mestima, ali to su totali, panorame i fotke koje nisu primerene za projekat “jedna na dan”. Tražio sam “onu pravu” i ovoliko je falilo da je ne nađem. Sve dok mi Bane nije pokazao mural na zgradi u kojoj živi.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (137): 15. avgust 2012. (ret.)”

Ah, najzad jedna fotka o kojoj ne vredi govoriti mnogo…

U Lukovskoj banji postoji restoran na otvorenom nedaleko od hotela “Jelak”, zove se “Lukovske kolibe”. To mesto je samo dovoljno kao razlog da odete do Lukovske banje. Imam i dokaz, pri čemu napominjem da sam izabrao najmaje provokativnu fotografiju od svih načinjenih kad je teletina pečena ispod sača i servirana u čudu od safta izneta na sto.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (136): 14. avgust 2012. (ret.)”

A onda onda tri konaka u Lukovskoj Banji, lečilištu na obroncima Kopaonika…

Lukovska Banja je relativno novijeg datuma po čuvenju. Neko je čuo da je to banja sa najvišom nadmorskom visinom u Srbiji, neko da se tamo valjano vidaju ortopedske, kožne i neurološke neprilike, a ja ću pomenuti da bi bio red da se do tamo završi asfaltni put, jer za 37 km od banje do Kuršumlije treba celih sat vremena vožnje. No, hotel “Jelak” je mnogo bolji nego što košta, a tri dana koja smo tamo proveli bili su blagodetni – jedini period pravog odmaranja tokom dvonedeljne turneje.

Već prvog popodneva, smirenje ritma mi je donelo želju za slikanjem detalja (baš kao i poslednjeg jutra u Rogljevačkim pivnicama). U nekom času, šetajući tako, naletimo na sekiru zabodenu u panj, negde u visini očiju na podestu pred jednom kućom na bregu više puta. Prosto, mamilo je da uslikam to. Bilo je teško izvesti to, ali sam uspeo posle, kod kuće. Prvo da vam pokažem fotku, pa ide priča.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (135): 13. avgust 2012. (ret.)”