Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Svet nam šalje smeće. Mi mu vraćamo muziku.”
Ovo su reči čoveka po imenu Favio Chavez. Mogao bih da upotrebim banalni opis “entuzijasta”, ali me je sramota. Pogledajte o čemu je reč.
Ostajem šokiran i pomalo posramljen pred snagom volje tih ljudi da iz jada u kom žive izrode lepotu. Nemam ništa više što bih mogao da kažem.
Istraživanje.
Stari štos: kad ne odem napolje, a kad imam načelnu ideju šta bih slikao, ali ne i kako, inspiraciju tražim ili u svojoj arhivi ili u časopisima. Nakupilo se tu i tamo štogod naslova. Zapravo, hrpa je sad već velika: da je na pravom papiru, možda bih i zaradio neku kintu prodajom papira… U nekom novom besplatnom online časopisu koji sam večeras prelistavao, našao sam ne jednu nego tri ili četiri ideje, od kojih mi je jedna odmah legla.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (255): 10. decembar 2012.”
I kao što rekoh: ja sam se sa ponedeljkom pomirio, ima petnaestak godina…
Pesma koju danas slušamo predstavlja početak malog eksperimenta čije obrise ćete prepoznati sutra ili prekosutra.
No, bilo je neumitno da dođe na red i ova: posle nedavno premotane pesme Rat Trap, koja je najznačajnija u karijeri grupe The Boomtown Rats zato što je dokazala da to nije one hit wonder, nego im je mesto na velikoj sceni, red je da se prisetimo i njihovog najvećeg hita.
Dobro de, već ste ustali, ali da vas pitam: je li to jutros možda izgledalo ovako nekako?
Nekad sam i ja mrzeo ponedeljak. Pre dvanaest godina smo se pomirili.
Još jedna od subote uveče, dokumentarna.
Manje-više celog dana sam se premišljao šta da radim sa tom fotkom. Toliko sam vremena izgubio sa njom da sam mogao čestitu novu fotku da snimim i obradim. Ali, to je neka vrsta unutrašnjeg nemira protiv kojeg nema leka: ili ću uraditi kako sam zamislio ili ću priznati da ne umem, ne može ili ne treba. E, a to je već provokacija.
Obrada je trajala u vr’ glave desetak minuta.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (254): 9. decembar 2012.”
Kao muziku za popodne, do sada smo uvek birali po jednu numeru. Ovog puta, ovoliko je falilo, ama o-v-o-l-i-k-o, da pustim ceo koncert. Prvo da čujete nešto, pa ću vam objasniti. A na kraju sledi i link…
Ovo slobodno prihvatite samo kao trejler. Chuck Berry i Bo Didley zajedno na sceni? Pa šta biste više? Slobodno pojačajte i uživajte.
Pomalo me čudi to što neki Srbiju nazivaju banana-državom. Molim vas, šta vi to imate protiv banana? U čemu je smisao imputirati uvredu nekoj egzotičnoj biljci sa ukusnim i mineralima bogatim plodom?
Izdržavate li strašne slike? Jeste li ikad u životu bili na bivšim stratištima? Da li ste se stideli sebe što ste pripadnik iste biološke vrste koja je činila zločine? Ili, hajde da smanjim malo, ipak je nedelja: kako vam se čine vesti, ako ih pratite? Primećujete li obrazac konstatovanja i nepreduzimanja? Znate li šta biste sa neprijatnim činjenicama? Zapravo, možete li uopšte da izdržite bujicu činjenica od kojih nijedna, u najblažem opisu, nije prijatna?
Ne razumete o čemu pričam? Jeste li spremni za ilustraciju? Evo jednog teksta koji nije ništa drugo nego popis činjenica. Evo ga: Još o sudovima i pravnicima. Iako poznajem Novicu i lično, pa znam da se njemu ne bi potkrala nijedna banalna omaška u pisanju, proverio sam još jednom: u tekstu zaista nema ničeg drugog osim činjenica. Ama, ni jedne jedine kvalifikacije. A efekat koji je izazvao može da se uporedi sa najuspešnijim indoktrinacijama.
Nema ovde ničeg specijalnog niti originalnog, ali makar je urađeno sa merom i sa stilom. pa pomislih: deder da pokažemo Brazilcima kako se pravi skrivena kamera.
Lični favorit: mama i ćerka.
Opet minimalis’ćka.
Priča je kratka da ne može biti kraća: postojao je potencijal za fotku dana, ali ne i raspoloženje da se patim. Uhvatio sam jedan detalj i bio manje-više siguran da sam pogodio šta treba. Tako i bi: gledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (253): 8. decembar 2012.”
Iliti karma iz najlon-kesice.
Danas trideset dve godine.
Uglavnom nema šta da se priča. Jer ako je priča potrebna, onda smo u grdnom problemu…