Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Još malo pa nestalo… Godina, mislim. Valjaće mi da preinačim sve predefinisane žigove za fotke.
Ova fotka je morala da nađe svoje mesto – iako uslikana jedva minut-dva posle one jučerašnje, njome sam se pozabavio tak dan kasnije, pa računam, pripada tom sledećem danu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (274): 29. decembar 2012.”
Koliko god zvučalo neverovatno, posle 280 pesama izabranih kao muzika za popodne, nema nijedne od grupe Police. Aj’ da to ispravimo. Nije slučajno: ludujući online prošle noći dok je provajder Suštine pasijansa opet tvrdo kakio, naleteo sam na jednu triviju. Elem, pesma “Every Breath You Take” je donela Stingu zaradu od 13,5 miliona funti. Alal mu kačamak!
Kao što već znamo, nema bolje filmske poezije od one koju su ostavili italijanski velemajstori…
| Originalni naziv: | Amarcord |
| Godina izdanja: | 1973. |
| Reditelj: | Federico Fellini |
| Glavne uloge: | Magali Noël, Bruno Zanin, Pupella Maggio i mnogi drugi |
| Trajanje: | 124 minuta |
Viđali smo svašta, ali ovo je već heuristika.
Bože, kako zavidim zamlatama… Hoću i ja tako da provodim život!…
Kad malo bolje razmislim, ipak neću.
Nogu pred nogu, dok se ne desi ona prava…
Današnji zadatak koji sam sebi postavio beše lak: da u toku šetnje uhvatim bar jednu pravu. Najčešće i bude samo jedna, ako se uopšte desi, ali ja kažem “bar jednu” zato što sam nepopravljivi optimista.
I desila se u desetom minutu šetnje.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (273): 28. decembar 2012.”
Nisam se šetao u čizmicama, nego u patikama, ali tek kad sam se mašio kvake na kapiji, desio se onaj dobro poznati osećaj koji vodi u čeloklep: nisam okačio muziku za popodne. Šta ćeš, dešava se. A kao da negde gori, daleko bilo. Tek, kažem, ispade simbolično.
Danas slušamo fenomenalni (i jedini) hit najpoznatije ćerke na estradnoj sceni šezdesetih: Nancy Sinatra, cura kojoj tata nije pomogao°.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za rano veče: Čizmice za šetnju”
Prikrada nam se Prvi Januar, dan sistematskog nerada. Želim vam da ga provedete što horizontalnije možete, kad već ja to neću moći – mada ne žalim, moj vertikalni razlog ima četiri godine.
U čast nadolazećeg praznika, danas imam ogromno zadovoljstvo da vas počastim lakrdijom Ramba Amadeusa, mešavinom partizanskog klasika Po šumama i gorama, i legendarnom The House of the Rising Sun, izvedenom u KUD France Prešern 1998. godine.
Pojedinačno, The Animals su od The House of the Rising Sun, narodne pesme, stvorili tinejdžerski megahit, dok je Po šumama i gorama partizanska pesma i kao takva trenutno van fokusa.
No, Rambo Amadeus i njegov spektakularni prateći bend svakim svojim nastupom čine više od pukog izvođenja: pod kožu se uvek uvlači sjajni osećaj da je život lep, a neživot nelep, te da je bolje živeti nego ne živeti, a to upravo zato što je život lep, a neživot nelep.
Zato, Rambu i družini uvek pet zvezdica, živeli! 
Dobro de, ima tu i više pouka od deset, ali u ovom zajebantskom nastupu kod Davida Lettermana, Mick Jagger nije uspeo da omaši i štogod ciničnog menadžerskog ponašanja za koji ga optužuje niko drugi nego Keith Richards. Ali, to je neka druga priča. Da čujemo šta je to Mr Jagger naučio tokom pedeset godina.
(Uzgred: izvinjavam se na neizbežnoj reklami na početku; ja zaista nisam kriv.)
Nastavite sa čitanjem… “Pola veka staža i (samo) deset pouka”
Kako sve dođe na svoje, čudo jedno. I to brže nego što misliš da je moguće.
Izlazio sam iz garaže kad sam parkirao auto i preda mnom se našla scena koju sam podsvesno tražio već neko vreme. Toliko sam se uzrujao da sam odlučio da slikam iz ruke. Najzad, sa raspoloživom tehnikom nemam drugo rešenje za slikanje Meseca. Ali, nešto drugo je bilo posredi. Objasniću lagano; prvo da pokažem šta sam to uradio.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (272): 27. decembar 2012.”
Pesma koju danas slušamo prikladno se oslanja na ono što smo čuli juče: ako su CSN&Y načeli ugled Richarda Nixona među onima koji su do tada o američkim predsednicima razmišljali kao o bogovima sa Olimpa, onda je Stevie Wonder tek stavio mašnicu na njegov prevremeni ispraćaj u junu 1974. godine. Pesma “You Haven’t Done Nothin’“, koja je eksplicitno upućena Nixonu i njegovoj rahitičnoj politici, objavljena je na fenomenalnom albumu Fulfillingness’ First Finale (1974), koji je deo one neverovatne kanonade od pet perfektnih albuma koje je Stevie Wonder, kao niko pre njega i niko posle, dao svetu na slušanje i razmišljanje.