SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Došla na red.
– Koliko velika tegla?
– Šta ja znam, Od kile, može i veća. Bolje manja.
– Šta će ti?
– Za pampure.
– Tegla za pampure… Opet hoćeÅ¡ da slikaÅ¡ neke gluposti.
– Nisu to gluposti. To je džoker za fotku dana. Svakako će Nova godina, pićemo dosta vina.
– Kakav džoker?… Ne, stani. Ne želim da znam. Evo ti tegla.
– Hvala, draga.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (285): 9. januar 2013.”
Nije da nemam tih priÄa. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih priÄam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baÅ¡ sve da znate, uostalom. No, ova priÄa mora iz mene, izmeÄ‘u ostalog i zato Å¡to je ostala nedovrÅ¡ena.
Do vremena kad sam poÄeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otiÅ¡ao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar PeÄ‘a, Äovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je iÅ¡lo na duge staze, uz Äeste susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. roÄ‘endan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala PeÄ‘ina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. RomantiÄna vremena… Uglavnom, doÄ‘e Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa PeÄ‘om i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obloÄemo uz tamburaÅ¡e Äiji sitan vez već dobro poznajemo…
ÄŒetvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori BrataÅ¡ i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaÅ¡kih, sedi i dosaÄ‘uje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno Å¡ta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priÄa iz kafane”
Mi smo stvorenja tame, ubice vremena…
Danas Jimmy Page slavi 69. roÄ‘endan. No, neću ovog puta da kaÄim Led Zeppelin, mada bih rado turio “Kashmir” (pesmu koju bih, po obiÄaju, presluÅ¡ao bar dvaput, kao i uvek kad naletim na nju). E, pa ne tako danas: umesto toga, danas sluÅ¡amo jedan fenomenalni biser iz studijskog opusa Jimyja Pagea na remek-delu Whatever Happened to Jugula? (1985) legendarnog Roya Harpera, umetnika koji je bez sumnje izuzetno uticao na celu britansku scenu (i Å¡ire), kome je Led Zeppelin inaÄe posvetio pesmu na svom trećem albumu. SluÅ¡aj!
A sad malo predavanje o elektriÄnom pražnjenju. Saznaćete sve iz prve ruke.
Eh, da nam je viÅ¡e ovako pragmatiÄnih primera!
Bilo je to pitanje trenutka.
U potezu izmeÄ‘u dve prostorije, pade mi pogled kroz prozor. A tamo se deÅ¡avalo Äudno, prelepo svetlo. Pojurio sam po fotoaparat u nameri da uhvatim tu boju. Deset sekundi nakon Å¡to sam uspeÅ¡no uhvatio sliku, boja je nestala.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (284): 8. januar 2013.”
Sat vremena ranije: ne mogu da odolim. Toliko je važno.
Danas je 66. roÄ‘endan Davida Bowiea, jednog od najvećih scenskih umetnika savremenog doba. On to obeležava najvećim iznenaÄ‘enjem koje to nije – jer smo se sve vreme nadali neÄemu sliÄnom – objavio je pesmu koju ćemo sad da Äujemo.
A to nije sve.
KreneÅ¡ tako u Å¡etnju i nabasaÅ¡ na rimske ruÅ¡evine…
Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno 
sokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.
Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kiÅ¡u ne smatra preprekom za Å¡etnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje KoviljaÄe. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema Äak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.
Kao Å¡to smo već nekoliko puta do sada zakljuÄili, tradicionalnim oblicima muzike bi moglo da odzvoni u eri potrebe za prostom zabavom. MeÄ‘utim, ima i onih koji se ne predaju: pronalaze naÄine da muziku privedu svakome, ponekad sasvim oÄekivano. Pogledajte ovu ekstravagancu i biće vam jasno.
E, sad sami sebi odgovorite na jedno pitanje: kad biste inaÄe pogledali neki video-zapis limenog orkestra?
Ko zna, zna. 
U inat božićnoj trpezi: brusketi, najslaÄ‘a hrana na svetu…
Sustiglo me za božićnim ruÄkom: nisam viÅ¡e mogao. Osim supe, jedva da sam pokusao malo cicvare i jedno parÄence prasetine. I to je bilo sve. Å to je mnogo, mnogo je. Ama, ni ÄaÅ¡u vina nisam popio za ruÄkom.
E, a onda sam uveÄe malÄice ogladneo, a Jasna se setila nekih peÄuraka, pa je napravila bruskete po originalnoj recepturi, sve sa bosiljkom u maslinovom ulju kojim je natopila kriÅ¡ke tost-hleba. Pojeo sam dva kvadratna pedlja, sve sa ÄaÅ¡om furminta, a posle sam joÅ¡ malo Å¡trpkao, da me niko ne vidi… Makar sam se setio da uslikam scenu pre nego Å¡to sam je obeÅ¡Äastio…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (283): 7. januar 2013.”
Pravo vreme da se setimo jedne stare pesmice grupe Jethro Tull.