Zapravo, nije solo, nego je trio, ili je možda kvartet, nisam baš sasvim siguran. Poenta je u – čemu? U instrumentu ili u izvođaču?
Kako izgleda kad on solira po njima, pitam se.
Month: January 2013
Jedna na dan (288): 12. januar 2013.
Ovaj dečko je moj heroj…
Mali Robert je moj trenutni favorit kao foto-model. Te face, to glumatanje pred objektivom, taj stav “znam šta hoću” retko se sreće i kod deset puta starijih, a njemu još nisu ni dve i po. Večeras smo bili u poseti njemu i njegovim roditeljima, pa smo se lepo družili. A fotka koju sam izvukao je jedna sa “uh!” faktorom: iz nekog suludog razloga, zatvorio sam blic, pa odapeo onako, da uhvatim taj pogled. Ispade slika u mraku, neponovljiva – jer kad sam pokušao da uhvatim to isto sa blicem, naravno da njemu nije bilo po volji…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (288): 12. januar 2013.”
Pričaš previše
“Šta-šta-šta to slušaš?”, uhvati me Jasna ovog popodneva. “Otkad ti to slušaš?”. Pa slušam, hoću i ja da znam šta je to. Ne gledam više televiziju da bih saznao za nova imena. Čujem, stavim u odgovarajuću nišu i to je to.
Danas slušamo jedno relativno novo ime. Kaže Jasna “nije novo, šta lupaš bre, rade od devedesetih”, a ja lepo kažem “relativno”, jer meni je novo… Onda ja nju pitam da mi kaže šta zna o njima, a onda kaže “Ja da ti kažem? Neću!”… E, pretrgli se: šest albuma za osamnaest godina… I tako, uz šalu vreme leti: Skunk Anansie.
Kaže Jasna da stavim ovu verziju spota.
Čovekovi najbolji prijatelji
Šta bi bilo kad bi psi i mačke umeli da govore? Ova malecka studija se bavi time.
Stereotipi? Predrasude? Činjenice?
Jedna na dan (287): 11. januar 2013.
Kondiciona vežba. A pride i čuvanje tradicije.
Kao što znate, veoma sam sklon da fotografišem knjigu koju sam upravo kupio. I evo, već treći dan na stolu stoji, namerno na mestu na kom mi smeta, knjiga u koju ću tek da zagnjurim. Moja četvoromesečna epopeja sa Amazonom je ovim privedena kraju… Ali to je neka druga priča.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (287): 11. januar 2013.”
Ko će koga da proba
Danas slušamo pesmu koja je prošla pomalo ispod radara većine današnjih poštovalaca Rya Coodera. Ono jeste da se cela kompilacija iz 1985. godine zove Why Don’t You Try Me Tonight? – baš kao i ta pesma, ali opet, empirijski sam utvrdio da nema mnogo onih koji prepoznaju pesmu, jer te 1980. godine, kada je izašao album Borderline, Ry Cooder nije bio baš široko poznat kao što to beše nakon filma Paris, Texas (1984).
Kargo kult
Svet je jedno veliko zamešateljstvo raznolikih referentnih okvira. Kada se jako različiti referentni okviri sretnu, niko ne može unapred da kaže šta će se iz toga izroditi. Poput jedne čudne situacije u severozapadnoj Australiji, gde je jedno pleme Aboridžina doživelo skok od deset hiljada godina za samo nekoliko meseci.
Potresno i poučno. Zapravo, veličanstveno.
Jedna na dan (286): 10. januar 2013.
Mnogo hteo! Mnogo započeo! Šum veliki u tome ga omeo!
Znao sam da ću imati minut-dva na jednoj raskrsnici u gradu, pa sam poneo fotoaparat u nameri da uhvatim večernji snimak jedne stare zgrade iza kružnog toka. Znao sam i to da ću morati da pribegnem visokom ISO faktoru, ali sam loše procenio šta mogu da kompenzujem, pa je pri sastavljanju elemenata u hdr ispalo šta je ispalo…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (286): 10. januar 2013.”
Deacon Blues
I’ll learn to work the saxophone, I’ll play just what I feel
Drink Scotch whisky all night long and die behind the wheel
Danas je 65. rođendan Donalda Fagena, jednog od malobrojnih genija crossover odeljka muzičke scene. U to ime slušamo “Deacon Blues” jednu od sedam najlepših pesama sa albuma Aja (1977) grupe Steely Dan, ovog puta u živoj izvedbi iz 2006. Neka ovaj prilog bude surogat za moju neopevanu lenjost: već dve godine nisam preslušao kompletan opus grupe, kao što sam nekad ritualno radio barem jednom godišnje.
They got a name for the winners in the world, I want a name when I lose…
Jebote.
Beli meda je gladan
Već godinama sam potpuno neodlučan da odredim koju životinju smatram najviše veličanstvenom od svih. Jedan kandidat je sibirski tigar, a drugi… Pogledajte ovo.
Poverenje ovog čoveka u tehnologiju je, očigledno, neizmerno veliko. Ne bih se usudio ni pod tačkom razno, ama ni uz mamljenje netrivijalnim novčanim iznosima. Fala lepo. Te garniture otvarača za konzerve što meda drži u svakoj šapi, šta ja znam, ne bih da proveravam koliko su jaki.
Ali da se razumemo: put na Svalbard je jedan od onih tvrdih, jasno artikulisanih snova koje nosim u sebi. I to baš zbog foto-sesije života, a to je foto-lov na bele medvede.