Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ono jeste da liči na scenu iz nekog filma o inspektoru Kluzou i jeste da je to reklama za tamo neki ZOIL, ali je baš dobro.
Naravoučenije 1: osiguravajuća društva su ponekad nesklona da isplate premije i za mnogo verovatnije događaje.
Naravoučenije 2: nemoj reći da je nešto nemoguće.
Naravoučenije 3 ću da prećutim jer sam ja jedan lepo vaspitan momak.
Opet jedna premotana.
Bude tako nekih foto-sesija, pogotovo kad se nešto zanimljivo dešava, pa taj moj svrab koji češem o okidač fotoaparata nahvata malo više zanimljivih fotografija. A kad uveče biram koju ću da smestim u štek projekta “jedna na dan”, povilenim od dilema, trilema i poneke tetraleme. E, tako bi i prošle nedelje, kad sam listao ulov sa one skromne, ali ipak objektivu zanimljive gusanijade. Uhvatio sam jedan paradni ulazak tima: gusak okružen čirlidesricama. Brate, kakva parada! I da ne bude zabune: gusak je taj iza tri guske, što je zinuo i šepuri se.
Ne tako neuobičajeno, Vejts je svoju karijeru započeo “fajrontom”. I, biću hrabar u pokušaju definicije, uspostavio sopstveni muzički pravac – nešto kao “introspektivni kantri/rok/džez/bluz/whatever/kakovamdrago”
Današnji četrdesetogodišnjaci verovatno znaju za Toma Vejtsa (Tom Waits), što putem muzike, što putem kinematografije. Međutim, znaju to i oni stariji i oni na kojima bi kakav-takav svet trebalo da ostane, što je znanje vredno pomena. A na sreću današnjih četrdesetogodišnjaka, i nas plus-minus (začiniti po želji, ukusu, kalendaru…) koji uživamo u Vejtsovoj umetnosti, pre 40 godina, u martu 1973. godine objavljen je Closing Time, prvi album “belca sa najcrnjim glasom”.
Da se ne raspričavam sad, bolje odmah da se podsetimo:
I još nešto, nakon ove sjajne muzike:
As I drove away slowly, feeling so holy, God knows, I was feeling alive.
Now the sun’s coming up,
I’m riding with Lady Luck, freeway cars and trucks,
Stars beginning to fade, and I lead the parade
Razumeli ste. Kakav fajront, kakvi bakrači – a kako Vejts briljira u filmskim minijaturama pogledajte u filmu “7 psihopata” 
.
Ajd’ stej kul.
Dobar razlog da je se setimo.
Google je danas objavio doodle u slavu dana rođenja Mame Afrike. Miriam Makeba bi danas imala 81 godinu. Dobar je čas da se setimo neverovatno zaraznog pesmičuljka čija istorija je duga i veličanstvena: “Pata Pata” je pesma koja je “baka lambade”.
Oprostite na kilavom snimku – izvedba je ovde najbolja i ne vredi tražiti drugu verziju.
Cilj nauke je, sa jedna strane, što potpunije moguće razumevanje veze između čulnih iskustava u njihovoj celini, a sa druge strane, ispunjenje ovog cilja korišćenjem najmanjeg mogućeg broja pojmova i odnosa (traženjem, koliko god je moguće, logičkog jedinstva u slici sveta, to jest malobrojnosti logičkih elemenata).
Tako je pisao Albert Ajnštajn u svom eseju Fizika i stvarnost, tmurne 1936. godine. Šta ove komprimovane reči znače, objasniću na jednom lepom primeru.
No, pre primera, muzička podloga.
Pre više od dva milenijuma, briljantni grčko-rimsko-egipatski matematičar, astronom (i mnogo toga drugog) Ptolomej objavio je delo Almagest, koje je za astronomiju ispunilo budući Ajnštajnov zahtev. Nebo nad nama je opisano onako kako nam izgleda, i to veoma uspešno. U centru svemira se nalazi Zemlja, a oko nje se kreću Sunce, planete i stalne zvezde. Viševekovno iskustvo sakupljeno osmatranjem neba složeno je u homogenom obliku koji fomuliše pogled na nebo sa planete Zemlje. Ljudski rod je danas, i nažalost, zaboravio na veličinu uspeha Ptolomejeve astronomije. Spominjemo je tek sporadično, kada sa zanimanjem čitamo horoskope ili kada želimo da ismevamo srednjevekovni pogled na svet. Nepravda je to, a evo i zašto.
Nastavite sa čitanjem… “Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo… mleko”
Audi reklamira novu perverziju: auto koga uputite da sam ode na parking i posle ga pozovete da se vrati.
Eh… Puste želje, pusti snovi.
Nego, pitam se da li će postojati režim parkiranja za srpsko tržište. Ma znate sigurno, ono kad Audi uleti iza vas na slobodno mesto baš u času kad ste ubacili u rikverc da se smestite na to mesto… E, pa hoće li to Audi umeti sam da uradi ili će mu trebati izraslina u obliku čovekolikog majmuna obrijane glave? Uz cenu tih modela, za očekivati je da čovekoliki ide gratis.
Ljubitelji numeroloških zavera će svakako primetiti da je ovaj prilog objavljen četvrtog dana trećeg meseca u četiri sata i tri minuta. Može biti, to je jaaaaaako važno i na tome vredi zasnovati neku komplikovanu tezu.
I kao što rekoh, prelistavaću malo neke zaboravljene fotke. Evo jedne od pre nedelju dana: slikao sam bombone na tezgi aranžiranoj nedaleko od arene za nadmetanje guskova u Mokrinu.
Znam da ste primetili: Suština pasijansa radi kao da je održava Ministarstvo obrazovanja. To mi aktuelni provajder pomaže da donesem odluku o preseljenju bloga na drugi server, kod drugog provajdera.
Odluka je doneta.
Učiniću šta se mora da Suština pasijansa dočeka drugi rođendan na novoj lokaciji. Biće to posao koji je zahtevan, komplikovan i podložan greškama. Ne bi čak bilo nemoguće da dođe do potpunog zastoja vidljivosti bloga na neko vreme koje će biti neprijatno dugo. Pa dobro, šta je, tu je. Konsultacije o konačnom izboru lokacije počinju u ponedeljak.
Nije mi ugodno zbog ovog, ali šta da radim. Ovaj tretman bloga kod Dreamhosta je van svake mogućnosti tolerisanja.
Otkad ovo nisam slušao… Još sa vinila.
Fraza “slow train” se najpre odnosila na one vozove koji su nosili materijal za izgradnju pruge pred sobom. Kasnije je ta fraza pretekla kao nešto poput “ne mo’š ustavit’ napredak”. Vremenom se fraza izgubila, čini mi se. Čuo sam je prvi put u naslovnoj numeri danas kultnog albuma Slow Train Coming (1979) Boba Dylana. A na tom albumu, pojam je imao sasvim drugi kontekst.
Jedina verzija numere koju sam našao na jutjubu je ona koja sadrži čudni spoj pesme “Slow Train” i isečak iz fenomenalnog filma Bustera Keatona “The General” (1926).
Nije lako prihvatiti činjenicu: glavna odlika državnog monopola leži u poslovici “kadija te tuži, kadija ti sudi”.
Stiglo je pismo iz EPS-a:
Dragi potrošači,
Povodom učestalih žalbi na cene električne energije kojima nas u poslednje vreme zasipate, javljamo vam se ovim kratkim dopisom. Potpuno razumemo vašu ljutnju zbog stalnih poskupljenja. Nije ni vama lako… Ipak, moramo vas podsetiti da nemate drugog izbora. Mi smo veliko javno preduzeće, sa potpunim monopolom u zemlji, i plaćaćete onoliko koliko vam kažemo. Drugog izbora i tako nemate: mi imamo struju, a vama ona treba. Šta se tu može – to je možda tužno za vas, ali zato je odlično za nas!
Molimo da više ne kukate! Ne vredi vam.
(tri, četr:) Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…
U ime svih zaposlenih u EPS-u, uključujući i one koji temo rade, želimo vam sto veću potrošnju, uz obećanje da ćemo sa aktuelnim trendom poskupljenja uredno nastaviti!
(Tnx Tibi via FB)